Skoro osam meseci je Srbiji trebalo da dobije Vladu, sa najvećim brojem ministara u njenoj post-komunističkoj istoriji. Glavni razlog za postavljanje ovog rekorda leži u činjenici da je Srbija zemlja super-predsedničke vladavine u kojoj su institucionalni slomovi poput napred pomenutog jedan od alata predsedničke vladavine. Razlozi su mnogo dublji i odnose se na karakter našeg političkog sistema (koji deli izvršnu vlast na dva dela: Vladu i predsednika Republike), karakter partija, odsustvo medijskih sloboda i nepoštovanje principa podele vlast (opšteg principa podele vlasti i podele vlasti na nivou egzekutive). U poslednjih tridesetak godina, samo dva predsednika su obavljala svoje Ustavom definisane nadležnosti ne ulazeći u ovlašćenja Vlade zato što im širi politički ambijent to nije dozvoljavao (nisu bili predsednici partija sa većinom u parlamentu u vreme vršenja mandata).
Posle ovogodišnjeg institucionalnog sloma i nastavka kršenja Ustava u delu koji se odnosi na politički sistem i podelu vlasti, a koji ćemo sasvim sigurno gledati do sledećeg odmeravanja političkih snaga partija, verovatno 2024. godine (opet jednovremeno i pre ustavnog roka i mandata parlamenta, spajanjem izbora) moramo se ozbiljno zapitati da li bilo kakva dalja uloga predsednika u našem političkom sistemu ima smisla. Ovo pitanje treba postaviti ne samo zbog toga što postojeće ustavno rešenje kombinovano sa praksom da predsednici države ostaju predsednici partija i suvereno vladaju, u potpunosti marginalizuje Vladu kao najjaču instituciju u zemlji (u skladu sa Ustavom) već i zbog toga što je sasvim izvesno da će se onaj ko danas vlada Srbijom, u narednom periodu „izvući“ iz formalno-pravnog procesa donošenja teških odluka koje nam slede, a mi svi znamo da će ih on doneti.
Te odluke ticaće se dalje političke sudbine Kosova i Metohije, srpskog naroda tamo, odnosa prema Evropskoj uniji i prema rusko-ukrajinskom zahuktalom ratu. Imaćemo veoma brzo situaciju da se apsolutni vladar izvlači iz procesa donošenja odluka, verovatno uz pozivanje na Ustav, a onda će oni koji samo formalno vrše svoj posao morati nešto da potpišu, stave paraf ili o nečemu o čemu se inače ne pitaju (zbog opisanih procesa) „pregovarati“.
SKUPA I VLADA
Treba naglasiti i da je ova nova preglomazna i skupa Vlada takođe produkt našeg super-predsedničkog sistema. Suveren je morao da zadovolji ne samo unutrašnje političke činioce – partije sa kojima je obrazovao Vladu sa najmanjom većinom od kada je on kreator celokupne politike ove zemlje već i da kroz ministarske ličnosti pokaže i istočnoj i zapadnoj strani sveta da se mogu nadati nečemu. Bilo je čak i objašnjenja da su neki kandidati za ministre dugo čekali na red pa da su zbog toga dobili mesto u Vladi. Zbog toga je ova nova Vlada značajno obesmišljena.
U celoj ovoj priči, koja se vrti oko mesta i uloge funkcije predsednika u našem političkom i svakom drugom sistemu najbitnije je pitanje odgovornosti. Najpre političke odgovornosti u ovom političkom trenutku, a zatim i političke odgovornosti za budućnost zemlje. Kada je reč o sadašnjoj političkoj odgovornosti, sasvim je realno da će nova Vlada biti odgovorna da donese određene odluke i prihvati određena rešenja, samo zato što to po Ustavu mora. Ona će biti odgovorna za bilo koju važnu odluku u pitanjima Kosova, Rusije, Evropske unije, koju donese neko drugi. Zatim, politička odgovornost za budućnost je na svima nama i potpuno sam siguran da je potrebno da se Ustav promeni i da se iz njegovog koncepta eliminiše princip podele izvršne vlasti (bicefalna egzekutiva) i uspostavi Vlada kao jedini nosilac izvršne vlasti (monocefalna egzekutiva), a to podrazumeva ukidanje funkcije predsednika Republike. Znam da će mnogi „skočiti“ i reći da je takvo nešto nepotrebno, da predsednika koji će odražavati nacionalno jedinstvo, makar da se on bira posredno, u parlamentu i slično.
Ali, takve argumente ne mogu da prihvatim. Šta će nam predsednik koga biraju narodni poslanici i koji će predstavljati državu na ceremonijama, a uživati privilegije i biti plaćan iz novca poreskih obveznika, da opet „glumi“, kao danas Vlada, da nešto predstavlja. Srbija je do 1941. godine živela bez predsednika, i njega je u savremenu političku istoriju uvela Komunistička partija. A ranije, dok je Srbija bila kraljevina, kraljevi su itekako u pojedinim vremenskim periodima morali da pregovaraju sa Vladom, da slušaju premijere i ministre i da radi stvari koje im se nisu sviđale. Mnogi kraljevi su imali takvu sudbinu, a najviše je onih koji su morali sa državnu politiku „usklađuju“ sa velikanom Nikolom Pašićem.
MALIGANI
Političko rešenje ovog malignog deformiteta sprske politike i društva je ukidanje funkcije predsednika i uspostavljanje, kroz ustavne reforme, kancelarskog sistema u Srbiji. I ne samo to: neophodno je da se u Ustav uvede da predsednik Vlade postaje predsednik najjače stranke u parlamentu, odnosno stranke koja ima najviše poslaničkih mandata a u stanju je da obezbedi neophodnu parlamentarnu većinu za sastav Vlade. Takvom predsedniku Vlade treba omogućiti da sam postavlja i smenjuje ministre, a Vlada imajući u vidu kako smo krenuli, ne sme da ima više od 10 do 12 ministara.
Srbija treba da ima brojčano malu i efikasnu Vladu. Na taj način proces donošenja ključnih političkih odluka postaće jasan, lociranje političke odgovornosti biće lako i jednostavno, a vanredno raspuštanje parlamenta i „gubljenje“ vremena bez obrazovanja Vlade neće biti u interesu učesnika izbora. Ovaj predlog je u isto vreme u interesu „rada“ na korekciji političke kulture u zemlji, koja u osnovi jeste neparticipativna i parohijalna, ali koja je i dalje temeljno takva jer se na njenom održanju aktivno radi bilo u čistom političkom sektoru (gde se princip vođe i lidera promoviše od strane političkih partija, funkcionera i članstva) i u drugim sektorima – medijskom, pre svega, gde sve pršti od promocije kulta ličnosti i partijske države.
Naravno, ovakva inicijativa – predlog treba da bude deo sveobuhvatne izmene Ustava, koja se sasvim sigurno neće desiti u mandatu ovog parlamenta i Vlade. Ključno pitanje našeg političkog sistema i odgovor na njega jeste kako će se politički akteri prema njemu odnositi. Nije dovoljno biti opozicija samo vlasti i njenom lideru, već je posao odgovorne opozicije da identifikuje anomalije i da kroz saradnju kreira novi ustavni koncept koji će anomalije eliminisati. A bez eliminacije anomalije koja je opisana, sasvim je svejedno kakvi su izborni rezultati, jer će jednog apsolutnog lidera zameniti drugi i problemi će ostati isti. Suština našeg političkog života ne treba da bude da jednog autokratu zameni drugi koji na početku vlasti obećava demokratiju i ne izgleda kao autokrata, već da kreira nove ustavne, političke i društvene okvire za napredak i promene. Bez „udara“ u srce defekta sistema neće biti ni demokratije ni podele vlasti u Srbiji. Sve ovo što danas gledamo rezultat je upravo tog defekta.
Tekst je objavljen u Novom magazinu u rubrici Alarm: https://novimagazin.rs/stav/283040-dragan-lukovic-treba-li-srbiji-predsednik
