Predsednik Srbije objavio je, nakon sprovedenih konsultacija da će srpsku Vladu, koja će se formirati verovatno u šestom mesecu nakon održanih izbora, voditi stara – nova premijerka Brnabić. Međutim, naznačio je vladar srpske politike da će Brnabićka Vladu Srbije voditi u oročenom periodu, do 2024. godine. Da ne poznajemo logiku Vučićevog vladanja, evo već jedanaestu godinu, pomislili bismo da će tada Vlada izgubiti parlamentarnu podršku i da neće svoj ustavni mandat uspeti da dovrši (četiri godine, kako piše u Ustavu), kao i da predsednik posle novih konsultacija neće moći da pronađe novog koalicionog partnera, a može ih naći, jer su oni koje je „proizveo“ konačno zakoračili u parlament i predstavljaju novu Vučićevu post-šešeljevsku i pro-rusku desnicu. Poznajući njegov sistem vladavine koji se karakteriše partizacijom svega, institucionalnim slomovima, populizmom, stalnim izborima i kršenjem Ustava jasno je da je namera da se na izbore ide ponovo za dve godine. Razlog tome je činjenica da 2024. godine na red, po slovu Ustava i zakona, dolaze redovni lokalni i pokrajinski izbori a Vučić sebi ne sme da dozvoli nikakav izborni poraz, ni na kom nivou, od republičkog nivoa do mesne zajednice. Zato se unapred protiv-ustavno najavljuje prepolovljavanje mandata Vlade koja tek treba da se formira, a koja neće biti ništa bolja od prethodne.
Neki opozicionari sasvim sigurno bi ovu ideju podržali jer bi videli svoju novu šansu da osvoje koje poslaničko mesto više i da obezbede veći priliv finansija u stranačku kasu. Drugi bi pomislili da im se ukazuje nova šansa da „smaknu“ Vučića sa vlasti, da započnu „krunjenje“ SNS političke dominacije. Sve su to beznačajne i nerealne projekcije. Objavljivanjem da će se oročiti mandat nove Vlade, zapravo se najavljuje nova lična Vučićeva kampanja za izbore 2024. godine gde jedino neće biti upitna njegova pozicija predsednika (jer je nedavno inaugurisan u završni, po Ustavu, drugi mandat, do 2027. godine) i faktički se van zakona i protiv-ustavno uvode parlamentarni izbori na dve godine. Voljom jednog čoveka za koga ne postoje ni rokovi, ni mandati ni institucije. Cilj je da se jednovremeno održe svi izbori, da sve liste predvodi Vučić i da se na taj način spasi vladavina SNS-a na svim nivoima, jer u pojedinim gradovima i opštinama SNS sa svojim satelitskim grupacijama neće moći da ima vlast. Do sada su beogradski izbori odolevali ovim političkim manevrima predsednika Srbije i nisu bili deo paketa istovremenih izbora, ali će 2024. godine izgleda biti. Vučić je to obećao Đilasu, a i vlast na gradskom nivou je minimalna i loše je krenula , pre svega zbog nedoraslosti i nesposobnosti novog gradonačelnika u svoje vladavinske vode. A beogradskoj „priči“ treba dodati svakako i obavezne izbore za gradske opštine u 2024. godini.
Ključno pitanje je da li opozicija na ovu vrstu političke prevare, kakva je „spajanje“ izbora sme da pristane? Suština demokratije nije da se na izbore izlazi kad se nekome prohte već kada ili ne može da se sastavi Vlada ili kada to Ustav nalaže. Određivanje rokova od strane jednog čoveka za izlazak na birališta po njegovoj volji i zapovesti je karakteristika autokratskih režima bez stranaka i institucija. U tom smislu se čini da je sada poslednje vreme da se ovakva praksa zaustavi i da se ne pristane ili onemogući održavanje jednovremenih izbora na svim nivoima (izuzev predsedničkih, koje Vučić neće raspisati). Održavanje redovnih lokalnih i pokrajinskih izbora, koje sledi po Ustavu, treba da bude sprovedeno bez parlamentarnih izbora jer će onda svi birači glasati za Vučića, koji će predvoditi sve liste na svim nivoima. Na taj način, niti će građani moći objektivno da ocene dosadašnji rad predsednika opština i gradonačelnika, kao ni vojvođanskih vlasti, niti će biti prilike da to budu teme kampanja. Teme bi u slučaju na pristanak održavanja jednovremenih izbora bile samo i striktno populističke: vlast ili izdajnička opozicija, mi – predobri i prepošteni borci za Kosovo ili oni koji su ga izgubili, mi – ekonomski spasioci i dobri domaćini ili oni, žuti lopovi i izdajnici i slično. U tom slučaju će demokratiju još jednom zadaviti pomahnitali populizam. A uslovi za taj finalni udarac bitno su unapređeni ponovnom dodelom nacionalnih frekvencija pro-vladinim medijima i potpunom nevidljivošću opozicije u njima.
Održavanje jednovremenih izbora kao što se da videti predstavlja model opstanka SNS-ove hijerarhijske stukture vlasti i poništava sve Ustavom ustrojene demokratske principe. Opozicione stranke demokratske orijentacije, u koje ne računam destruktivnu desnicu, u parlamentu kao jednu od centralnih tema trebaju da nametnu donošenje zakona (ili izmene Zakona o izboru narodnih poslanika) kojim će se propisati da se izbori na republičkom i lokalnom nivou ne mogu sprovoditi istovremeno, a najbolje da se ne mogu sprovoditi u toku iste kalendarske godine. Na taj način, štite se birači od populizma i „opsade“ vlasti koja umesto da govori o lokalnim temama (kada su lokalni izbori u pitanju) građane teroriše pričama o odbrani Kosova, ekonomskom tigru i nikad većem životnom standardu. No, naterati vlasti da formiraju komisiju za izradu takvog zakona sastavljenu od predstavnika vlasti i opozicije, u ovom trenutku, a i kada parlament počne stvarno da radi, nije ni lako ni jednostavno. Najpre je potrebno da se poslaničke grupe demokratski opredeljenih stranaka oko ove ideje okupe i dogovore i zatraže od SNS-a da se promeni zakon i da zajednički sačine tekst predloga zakona. Bio bi to neverovatan uspeh srpskog parlamenta, jer su do sada zakoni uglavnom sastavljani u Nemanjinoj, dostavljani parlamentu i usvajani bez bilo kakvih izmena. Poslanici se nisu mešali u svoj posao a pojedini su predlog zakona dostavljali tek da promovišu neku svoju ideju ili onda kada su ostali „dužni“ neku povlasticu svojoj ciljnoj grupi ili glasačkoj bazi.
Međutim, pošto je predsednik svoje planove već obznanio nije realno očekivati da će postojati u parlamentu politička volja za saradnju sa opozicijom u vezi ovog pitanja, koje je od suštinskog značaja za povratak nekih demokratskih principa u politički život zemlje. U tom slučaju postoje samo dva moguća odgovora na Vučićev plan o političkom održanju sveukupne vlasti tokom 2024. godine: bojkot jednovremenih izbora ili organizacija protesta svih demokratskih stranaka i ujedinjavanje opozicije oko ovog pitanja – postizanja dogovora o neodržavanju jednovremenih izbora. Bojkot nije realna opcija, već je sproveden pre dve godine i posle njega je opozicija izašla mnogo slabija i nefunkcionalnija. Protesti su ipak, posmatrano iz sadašnje perspektive izglednija i realnija opcija. Te i takve proteste treba da organizuje jedinstvena opozicija i sve druge opozicione grupe, pokreti i udruženja. I ti protesti trebaju da započnu što pre, kako bi se skrenula pažnja na novo planirano urušavanje demokratije. Svi treba da su ujedine u nameri da pokažu da nisu spremni da budu učesnici izbora u kojima nemaju nikakvih šansi da pobede, izbora koji nisu izbori već praktična izvedba predstave o kultu ličnosti i izbora na kojima se u npr. Crnoj Travi glasa o tome ko su izdajnici a ko patriote umesto da se glasa o tome šta je u ovoj maloj i nerazvijenoj opštini učinjeno u prethodne četiri godine da građani lakše i bolje žive.
Tekst je objavljen u Novom magazinu br. 592 u okviru rubrike Alarm koju uredjuju predstavnici Lazar Marićević i Dragan Luković.
