Posao u državnim organima i institucijama smatra se „podvigom“, posebno u nerazvijenijim sredinama gde je partijska pripadnost i aktivizam sigurna ulaznica za radno mesto koje omogućava pripadnost nekoj vrsti nedovoljno definisane srednje klase u Srbiji. Onaj ko je izvan tog „moćnog“ kruga osuđen je da se sam snalazi iako je verovatno mnogo kompetentniji za obavljanje „državnog posla“
Broj zaposlenih u državnom i javnom sektoru u Republici Srbiji drastično je uvećan u odnosu na period kada je vladajuća nomenklatura došla na vlast (2012. godine). Novine su pune tekstova o partijskom zapošljavanju, priča o tome da armija partijskih vojnika samo formalno radi u institucijama, kao i informacija da mnogi zaposleni u državnim institucijama, organizacijama i javnim preduzećima ne poznaju jedan broj svojih „kolega“.
Ako su ove priče istinite, a imajući u vidu karakter režima nemamo razloga da sumnjamo, ova vrsta zapošljavanja je najpre nezakonito zapošljavanje, a tek onda partijsko zapošljavanje.
Značajan broj novozaposlenih nisu nužno članovi partija na vlasti, ima među tom privilegovanom masovnom „grupacijom“ sestara, rođaka, prijatelja, ćerki, zetova i slično.
Prema tome, mnogo je ispravnije u javni govor uvesti termin nezakonito zapošljavanje, umesto onog već izanđalog i kao što vidimo uskog termina – partijsko zapošljavanje.
POLITIČKA NEUTRALNOST ZAHTEV: Zbog čega insistiram na ovom terminu? Iz dva razloga: prvi, zato što je, čak i da se sprovede u skladu s propisima definisanim zakonom (Zakonom o državnim službenicima, Zakonom o radu, zakonima koji regulišu zapošljavanje u javnom sektoru, javnim preduzećima i dr.) takav vid zapošljavanja, duboko ukorenjen kod nas, suprotan zakonu jer krši odredbe 2. poglavlja Zakona o državnim službenicima („Načela delovanja državnih službenika“). Ovaj zakon propisuje političku neutralnost službenika, kompetencije za rad službenika, zabranu povlašćivanja i uskraćivanja (rasna, verska, polna, nacionalna i politička pripadnost) i jednaku dostupnost radnog mesta svim kandidatima za radno mesta u državnoj upravi.
Drugi razlog je što se i prilikom sprovođenja postupka zapošljavanja ne poštuju pravila i procedure definisane zakonom, kako na republičkom tako i na nivou autonomne pokrajine i lokalne samouprave (Zakon o zaposlenima u AP i JLS).
Najčešći slučaj je da se kada su u pitanju službenici na položaju (pomoćnici ministara, direktori posebnih organizacija, direktori organa uprave) oni „drže“ u v.d. stanju van rokova propisanih Zakonom i da se ne proveravaju njihove kompetencije, što u osnovi za posledicu ima činjenicu da mesta pomoćnika ministara i direktora posebnih organizacija, npr., nisu profesionalizovana i obavljaju ih funkcioneri političkih stranaka, a intencija zakonodavca prilikom donošenja propisa bila je upravo da se od vrha kreira kompetentna i profesionalna, politički neutralna administracija. Nažalost, ona nije ostvarena i državna uprava je (kao i u manjoj meri lokalna samouprava) postala „filijala“ političkih stranaka na vlasti.
Na nižim mestima u hijerarhiji državnih službenika, na izvršilačkim radnim mestima situacija je još gora. Osnovni „modus“ zapošljavanje je preko ugovora na određeno vreme i bez raspisivanja obaveznog javnog konkursa, a i onda kada su javni konkursi raspisani, „dobitnici“ se unapred znaju. Konkursi se raspisuju onda kada onaj ko odlučuje unapred zna koga prima u radni odnos, kao i zbog čega ga prima. Organi u čijem se delokrugu poslova nalazi pitanje zapošljavanja u organima državne uprave – upravna inspekcija, kao i organizacija koja se na republičkom nivou bavi kadrovskom politikom, i ne proveravaju legalnost zapošljavanja i sastavljene su od malog broja zaposlenih, što samo delimično može biti opravdanje za tolerisanje kršenja zakona. U gotovo svim institucijama i organima državne uprave postoje ozbiljna kršenja zakona kada je u pitanju postupak i poštovanje zakonom propisane procedure zapošljavanja. Malobrojne su one u kojima to nije princip već izuzetak.
PRIVILEGOVANI: Opisani „problemi“ – ako se tako mogu nazvati! – za posledicu imaju postojanje nekompetentne, poslušničke i pristrasne državne uprave, koja je opremljena ljudskim „potencijalom“ da ne radi svoj posao i da žmuri u slučajevima kada se krši zakon ili kada građani treba da ostvare neko svoje pravo. U praksi to znači da oni koji su privilegovani odlučuju o sudbini velike većine neprivilegovanih.
Ulazak u državne organe i institucije u našoj zemlji smatra se „podvigom“, posebno u manjim opštinama i nerazvijenijim sredinama, gde je partijska pripadnost i aktivizam sigurna ulaznica za radno mesto koje omogućava pripadnost nekoj vrsti nedovoljno definisane srednje klase u Srbiji. Onaj ko je izvan tog „moćnog“ kruga, ko nije partijski aktivista ili nema bliske rođake, ljubavnice/ke, sestre, šurnjaje i slične, taj je osuđen da se sam snalazi iako je verovatno mnogo kompetentniji za obavljanje „državnog posla“.
Partijsko zapošljavanje se, za razliku od napred opisanog nezakonitog zapošljavanja, kod nas, pored opisanih viših pozicija u republičkoj službeničkoj hijerarhiji, pre svega odnosi na lokalni nivo, na organe opština i gradova, gde se ključni lokalni partijski kadrovi „zapošljavaju“ u lokalnim većima (opštinskim i gradskim) i lokalnoj upravi. Oni moćniji kadrovi na „lokalu“ dobijaju mesta u većima, gde se ne dolazi na posao već se samo dižu ruke na sednicama ovog organa, a oni manje partijski značajni zapošljavaju se u upravi, gde je obavezan dolazak na posao, bar za većinu njih.
No, ni partijski kadrovi nisu u istoj poziciji i između njih ima netrpeljivosti, mada ne još rata jer su iste „plave“ krvi“! Slično je i u javnim preduzećima, kako na republičkom tako i na lokalnom nivou. Oni „zaslužniji“ grabe direktorske, pomoćničke i načelničke funkcije, a oni mali i slabi zadovoljavaju se bilo kojim radnim mestom, svejedno im je da li su domari, čistačice ili referenti. Bitno je da su došli na mesto koje ne zaslužuju i koje im ne bi pripalo da nisu ponosni vlasnici partijskih knjižica i aktivni poštovaoci lika i dela predsednika partije i njegovih najbližih drugara.
Zbog svega napred navedenog u Srbiji je u poslednjih deset godina formirana jedna posebna politička „klasa“ iznikla iz „revolucionarnih“ promena 2012. Ta klasa državu i sve što uz nju ide smatra svojim plenom i nema nameru da se osvrće ni da razgovara o načinu svog zapošljavanja. U njihovoj glavi je sve „legalno“ jer je došlo njihovo vreme, vreme onih koji su gledali u leđa dobrim đacima i koji se sada „svete“.
Takođe, srpska administracija na svim nivoima je degradirana i unakažena, većinski sačinjena od ljudi koji ne poznaju svoj posao i koji nisu ni mogli da sanjanju da će biti to što danas jesu.
Oni su ostvarili snove koje nisu imali! Takva nekompetentna, prekobrojna i poslu nedorasla administracija nije u stanju da „iznese“ svoj posao u bilo kojoj oblasti, ona je teret države, njeno maligno tkivo. Proces odstranjivanja tog socijalno-političkog maligniteta neće biti nimalo lak, brz i jednostavan. Srbiji su potrebne političke snage koje će se obračunati s njim na način da bude eliminisan i da se kreira i primenjuje pravni okvir koji će najpre eliminisati sve nezakonite radnje u ovoj oblasti iz prošlosti (i pre 2012. godine) i započeti proces izgradnje profesionalne državne administracije. To svakako mora biti jedan od prioriteta buduće vlasti, kad god se ona bude formirala.
Bez neutralne, profesionalne i depolitizovane državne administracije, koja je sastavljena od kompetentnih činovnika, nema ni države niti građani mogu verovati u bilo kakav sistem i u sigurnost ostvarivanja svojih prava!
