Србија је већ дуго на зачељу Европе по проценту БДП-а који се издваја за науку. То није никаква новост а очигледно је да ни републичка администрација није заинтересована да то промени. Напротив.
Након година лутања и потраге за адекватним моделом финансирања, државна администрација се показала као лош организатор науке, посебно након непотребног продужавања пројектног цилкуса и обарања јединог конкурса за нове пројекте давне 2016. године. Прелазак на институционално финансирање један је од израза тог лутања и покушаја да се одговори на питање шта заправо држава, као ипак главни фиансијер, послодавац и организатор научних активности очекује од науке и научника.
Недавни протест запослених у науци који је одржан у у организацији Синдиката науке Србије и уз подршку Синдиката “Независност” указао је на вишегодишње одбијање Министарства просвете, науке и технолошког развоја да укине разлику у висини примања научника у истим научним звањима, које је заостатак сада напуштеног пројектног начина финансирања у науци.
Проблем са неједнаким примањима запослених у науци у истим научним звањима води порекло од почетка последњег циклуса пројектног финансирања 2011. године примања којим су примања запослених била су дефинисана на основу научног или истраживачког звања истраживача на пројекту. Додатно, дефинисане су и категорије (А1-А6) у које су истраживачи улазили на основу мериторних критеријума, као што су број и квалитет публикација.
Уговорима који су тада склопљени са руководиоцима одобрених пројеката предвиђене су и реевалуације истраживача, како би се омогућила мобилност по категоријама и адекватно награђивање за успешан рад истраживача.
Међутим, већ прва реевалуација предвиђена за 2013. годину, је пропала и до ње није дошло до краја пројектног система финансирања 2019. године, када је ступио на снагу Закон о науци и истраживањима, а којим је предвиђен прелазак на инсититуционално финансирање.
До данашњег дана, скоро три године након ступања на снагу новог кровног закона науке, категорије су остале на снази и онемогућена је вертикална проходност.
То практично значи да су истраживачи који су се 2011. године затекли у нижим категоријама и данас, 11 година касније, плаћени мање него истраживачи у вишим категоријама, без обзира на остварене резултате! Научници који су своје каријере почињали након 2011. године по аутоматизму су смештани у А4 категорију и у тој категорији су и данас.
Преведено на бројеве, поједини научници су ускраћени за могућност да својим радом зараде 25-30.000ЕУР у периоду од 2011. године до данас.
Посебно је неприхватљива несигурност у статус запослених у науци. Уговори на годину дана или чак и на само три месеца нису нешто што ће младе научнике задржати у Србији, посебно у природним наукама.
Успостављање равнотеже између институционалног И пројектног финансирања уз праведну евалуацију и реевалуацију резултата било би подстицајно не само за науку већ би се веома брзо одразило и на привреду која вапи за иновацијама и новим технологијама како би била успешна на светском тржишту.
Нерешавање нагомиланих проблема и запостављање науке јасан је показатељ незаинтересованости државне администрације за науку осим у случајевима када постоје неетични И лукративни разлози за супротно о чему најбље сведоче судбине Института Кирило Савић И Јарослав Черни.
Последњи је тренутак да се ствари промене је давно прошао, али срећом, исељавање научника из Србије се одвија у периодичним циклусима тако да постоји нада да се тај циклус може и прекинути а Србија извући из технолошког и научног каскања за светом.