Опозиција је имала две смислене опције пред београдске изборе: прву, да јединствени учествују на једној листи, и другу, да их јединствени бојкотују. Изабрали су трећу, најгору, да се поделе.
Упркос лицитирању колико је гласова покрадено, на различите начине, ситуација у Београду је таква да су удружена опозиција и удружена власт скоро једнаки и да мали проценат гласова одлучује победника, и у наравноправним условима, готово је извесно да ће победити садашња власт (онај ко тренутно одлучује у привременом органу који води Београд). Ситуација у другим локалним самоуправама у Србији је другачија, јер су опозиционе страначке инфраструктуре слабе, али јединствени би могли да процене где би имало смисла улагати напор да се победи, али задржавам се на Београду, јер је он место раскола.
Неколико градских општина које би могла да опозиција освоји, упркос томе, што нови статут Града Београда, може да им одузме и ово мало надлежности што им је преостало, могло би да представља неку симболичну победу, и прекидање победничког низа СНСа и њихових партнера. На основу овакве процене, могу се додатно аргументовати разлози за излазак на изборе.
Али, постоји и друга процена.
У оваквим неравноправним условима, тешко је опозицији да освоји било шта изузев неколико београдских општина, иако ни то није мало. Зато има смисла борити се на све начине за изборне услове. Такође, с обзиром да је на парламентарним изборима опозиција постигла добар резултат, да сада има респектабилан број народних посланика, и сходно томе финансирање из буџета до следећих избора, није у ситуацији као 2020. године када се сусрела са финансијском кризом. Колоквијално речено, странке су се намириле на републичком нивоу, па себи могу да дозволе ризик неучествовања на изборима на локалном (београдском) нивоу и да наставе да се боре за боље изборне услове.
Иако постоји конфузија око тога шта се тражи од власти, и зашто део опозиције предвођен Зелено левим фронтом по сваку цену инсистира на изборима ако су се унутар опозиције договарали нешто друго, евидентно је да ово неће бити добро, ни за оне који бојкотују ни оне који излазе. Слоган «Бирам борбу!» који форсира Зелено леви фронт, асоцира више на борбу унутар опозиције, него са влашћу, што нас доводи до правог питања, да ли је ико овде могао да попусти пред оваквим опозиционим референдумским питањем. Односно, да ли је најјача странка у опозицији, ССП, могла да пређе преко свега, и ипак изађе на изборе јединствено са свима, уз све ограде и због «мира у кући» или је настао кратак спој у међусобној сарадњи, који је изгледа много дубљи, па све ово о чему причамо се своди на анимозитете у опозицији, који не могу да доведу до дугорочне сарадње и ширег деловања за победу.
С обзиром да се ситуација мења из дана у дан, нови политички играч из групације «Крени-промени» можда може да поремети односе снага, превасходно у опозицији, уз отворено питање домета, али можда може и да утиче на то да ли ће се на изборима појавити ови који се тренутно залажу за бојкот, јер до датума избора има још времена. Јер, на крају крајева, лоше процене могу довести до политчког фијаска неког од садашњих опозиционих актера, у шта смо се уверили неколико пута до сада.
др Лазар Мерићевић, Председник Покрета 2035
