Sistemska greška

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp

Podela vlasti u Srbiji postoji samo u Ustavu Srbije, ali ne i u političkoj stvarnosti. Kada je reč o vertikalnoj podeli vlasti  Srbija je centralizovana država, a decentalizacija misaona imenica. U pitanjima horizontalne podele vlasti: na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, situacija je značajno gora. Dok na vertikalnom „nivou“ Srbija ima trostepenu organizaciju (nacionalni, pokrajinski i lokalni nivo) i određeni, mada ne u potpunosti Ustavom predviđeni i u stvarnosti realizovani,  stepen samostalnosti nižih nivoa vlasti od nacionalnog,  „horizontalno“ Srbija jako loše stoji.

U Ustavu piše da Srbija ima institucije koje obavljaju zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Srbija se klasifikuje kao država polu-predsedničkog sistema, koji se još naziva i sistemom  ograničenog parlamentarizma, jer se parlament stavlja u politički podređen položaj u odnosu na izvršnu vlast. Ključni problem našeg sistema je postojanje bicefalne egzekutive, u okviru koje je izvršna vlast podeljena između Vlade i Predsednika Srbije. Iako je Ustavom  vlast  u značajnijoj meri „data“ Vladi Srbije (nadležnost da vodi unutrašnju i spoljnu politiku, predlaže zakone i dr.), predsednik ima bitne nadležnosti i politička je „protivteža“ Vladi (predstavljanje države, predlaganje kandidata za predsednika Vlade, postavljanje ambasadora i komandovanje Vojskom). I ovo ustavno rešenje ne bi predstavljalo pretnju demokratiji da drugi segmenti političkog sistema obezbeđuju pretpostavke za unapređenje demokratije. Međutim oni su takvi  da jačaju predsedničku moć i kreiraju političke procese u okviru kojih se izbori za predsednika pretvaraju u izbore za „cara na određeni vremenski period“.

Kada je u pitanju zakonodavna vlast treba naznačiti da  u parlamentu Srbije ne sede predstavnici građana već građani koje je za narodne poslanike izabrala politička partija ili koalicija, jer Srbija ima   proporcionalni sistem sa zatvorenom listom. Zatim, političke stranke u Srbiji nisu jasno ideološki fundirane i demokratizovane organizacije, već su većinski „vlasništvo“ užeg broja ljudi i funkcionišu kao preduzeća. „Vlasnici“ partija i pokreta „konkurišu“ na izborima za najviše pozicije a niži funkcioneri se „delegiraju“ na mesta koja ostanu slobodna i dostupna u državnom aparatu.  Zato su moguća sva politička „skretanja“ partija od levice ka desnici, od jedne do druge koalicije i kod stranačkih lidera nema nikakvih skrupula da promene stranu, da izdaju jednog predsednika i pređu kod drugog.  Sistem izbora poslanika i poslovni karakter, liderska i nedemokratska struktura partija utiču  kako na politički položaj parlamenta tako i na politički odnos u dualnoj strukturi izvršne vlasti. Oni zapravo stimulišu predsedničku dominaciju nad Vladom i u  post-komunističkoj eri, glavni su generatori super-prezidencijalizma u Srbiji, koji je ništa drugo nego vladavina jednog čoveka. U stvarnosti proživljavamo autokratsku vladavinu u okviru koje se politička moć nalazi u rukama čoveka koji obavlja predsedničku funkciju i ima dominantnu partiju u vladajućoj koaliciji.

Postoji i jednostavno objašnjenje za tu našu ružnu političku stvarnost: predsednik je jedina politička ličnost koja se bira neposredno i odgovoran je za političku vlast i razvoj zemlje.  Prosečan birač neće „zalaziti“ u ustavna rešenja, čitati ustavne paragrafe i članove zakona, on se vezuje za lidera i od njega očekuje da nešto sprovede.

Zato se srpski politički sistem može deliti na etape kada je neka ličnost vladala. U tom smislu razlikujemo Miloševićevo, Tadićevo i Vučićevo doba : ere vladavine socijalista, DOS-ovaca i naprednjaka. U sva tri perioda  trojica predsednika  postavljali su za premijere  poslušne saradnike, a najviše premijera  postavio je Milošević (četiri) dok je Tadić imao prilike da postavi samo jednog (Mirka Cvetkovića). Vučić je postavio Anu Brnabić, za sada u dva mandata.  

Pored Miloševića, Tadića i Vučića, Srbija je do sada imala još dvojicu predsednika, koji nisu u toku svog mandata bili snažne političke figure i u celini su  obavljali „posao“ u skladu Ustavom: Milana Milutinovića i Tomislava Nikolića. Oni su funkcionisali u „granicama“ Ustava jer nisu bili lideri političkih stranaka i imali su suženi vladavinski prostor. Milutinović je bio  maneken u vreme Miloševića i DOS-a. Nikolić je dao ostavku na mesto predsednika SNS i time „ustoličio“ Vučića za političkog lidera koalicije koja je „oborila“ Tadića i sklopila dogovor  sa G17 i SPS.

Ne smemo zaboraviti da su postojali i kratki periodi kada predsednik Srbije nije bio suvereni vladalac i ključni faktor koji utiče na donošenje odluka koje nisu u njegovoj nadležnosti. Od marta 2004. do jula 2008. godine, predsednik Vlade u dva mandata bio je Vojislav Koštunica, te je Tadić svoj prvi mandat proveo  dogovarajući se  o državnoj politici sa Koštunicom i bio prinuđen da funkcioniše u ustavno-pravnim okvirima. Kohabitacija Tadića i Koštunice je završena kada više nisu mogli da vode zajedničku spoljnu politiku, naročito u delu koji se tiče Kosova i Metohije.

Koliko je kontrola parlamenta i Vlade bitna za predsednika Srbije govore i iskustva dvojice predsednika koji su „skratili“ svoje mandate odnosno dali ostavke na funkciju pre vremena i izgubili vlast. Milošević je posle sukoba sa NATO paktom ušao u izbornu trku za predsednika SRJ da bi ojačao stranku na saveznim parlamentarnim izborima. Tadić je  mogao da vlada do 2013. godine, ali je dao ostavku kako bi vodio kampanju za parlamentarne i predsedničke izbore. I Milošević i Tadić su primeri koji pokazuju da funkcija  predsednika ništa ne znači ukoliko niste u stanju da obezbedite  parlamentarnu većinu, praktično da „ugasite“ parlament.  Tadić je, posle izbornog poraza izgubio političku funkciju i  moć, pa su ga napustili partneri i prešli kod pobednika, znajući da je bitnije ko je predsednik nego ko ima parlamentarnu većinu.

Imajući u vidu da se bliže izbori, i oni koji po Ustavu i zakonu treba da se održe (beogradski i predsednički) i oni koji su potrebni da bi se osigurala dosadašnja praksa predsedničke dominacije u političkom sistemu Srbije (parlamentarni) neophodno je sagledati posledice  post-aprilskog razvoja događaja na „ustoličeni“ super – prezidencijalizam. Za Vučića od najvećeg mogućeg značaja je da pobedi u prvom krugu i da koalicija koju predvodi obezbedi parlamentarnu većinu za obrazovanje Vlade. Ako se to dogodi, nema sumnje da će se napred opisani sistem,  suprotan Ustavu Srbije održati. Ukoliko se ništa neočekivano ne desi, Vučićev mandat do 2027. godine ostaće neupitan, ali ako bude, kao izuzetno pragmatičan političar zadržao svoj rejting do tada, neće moći da se kandiduje na sledećim predsedničkim izborima. Moraće tada da razmisli da se vrati na mesto premijera  ili da pre kraja mandata, primeni Putinov metod (promeni Ustav) i uđe u treću predsedničku trku.  

Ukoliko ne pobedi u prvog krugu, postoji mogućnost da će  Vučić izgubiti u drugom krugu izbora  jer će „aktivirati“ svoje političke protivnike da se ujedine. U tom slučaju, domaći politički sistem se ponovo može naći u fazi kohabitacije (pod uslovom da SNS ne ponovi Tadićevu grešku i da je ne napuste koalicioni partneri i saveznici), koja bi stimulisala povratak politike u ustavne okvire. Ukoliko se ova srećna okolnost dogodi stvaraju se pretpostavke za drastičnu redukciju uspostavljenog super-predsedničkog sistema. U svakom slučaju, nezavisno od projekcija budućnosti, nesporno je da politički sistem treba sistemski menjati i pronaći rešenja koja će političku moć smestiti u parlament i Vladu i kreirati ambijent u kojem je koncept bilo koje vrste  prezidencijalizma nemoguć. Za to su neophodne ustavne promene, a pre toga dugotrajni pregovori najjačih političkih stranaka i koalicija.