Србије без демократије не може бити!
Још је давно, Монтескије, тај генијални француски филозоф, успоставио принцип поделе власти као кључни демократски принцип, као гаранцију слободе и безбедности грађанина. А тај принцип је сувише једноставан да би био тешко спроведен: у основи, преведено на српски: свака од три гране власти (законодавна, извршна и судска) треба да има свој круг надлежности и да ради свој посао како ниједна не би доминирала и тиме злоупотребила своју моћ и унизила друге гране власти. Монтескијеова идеја је најједноставније речено била да једна власт буде сметња другој како би се онемогућила превласт једне на рачун друге и како би у крајњој линији политичка слобода грађанина била могућа. Циљ тог принципа, који је касније инкорпориран у уставе, законе и политичку праксу демократски најразвијенијих земаља планете био је да се се ограничи извршна власт, која има највећи капацитет да „пороби“ ове друге две гране власти. И Србија је свега четрдесетак дана, још на почетку примене овог принципа, у првој половини XИX века, била поносни носитељ ове демократске тековине, међу првима у Европи, али сувише кратко јер је тадашњи кнез увидео да је увођење поделе власти (читај: смањивање политичке моћи кнеза) подмукла ствар коју му је онако неписменом подвалио Димитрије Давидовић. Узгред, да напоменем да је јадни Димитрије коју годину након усвајања Сретењског устава (садашњег националног празника Србије) тужно скончао.
Ушли смо у XXИ век, и то не тек онако споро и јадно како смо улазили у неке друге векове, већ победнички. Мушки смо збацили Милошевића и добили демократску владу Зорана Ђинђића од које смо очекивали да бар постави темеље поделе власти и демократије. Знамо сви да није требало пуно времена да се победничка коалиција распадне, да једна странка преузме „ореол“ демократије, да се „суноврати“ 2012 и да данас буде маргинални привезак тајкуна, политичара у покушају, ког је сама „произвела“. Од 2000. до данас, уз благи и кратки успон, у Србији није било ни стварне демократије, ни поделе власти, ни свих других принципа које демократски поредак данас, а и много, много раније, пре свега кроз читав XX век карактеришу.
Подела власти је услов и демократије и свега живога у овој земљи. Услов свих услова! Зашто? Зато јер ако ње нема онда нема ничега! Све што данас видите на политичком небу Србије је последица дугогодишњег унижавања принципа владавине права, а последично и урушавање демократије. Србија у формалном смислу има Устав, а имала је их је и раније, исте такве, као што је и овај последњи о коме пишемо: тај Устав само формално садржи принцип поделе власти, дефинише надлежности парламента, извршне власти (Председника и Владе) и правосудног система. И на око, Србија је интегрисала у свој уставно-правни и политички систем начело и принцип поделе власти. Једино, а и највише важно, са становишта демократије, људских слобода и безбедности је што у пракси наш Устав не функционише.
Шта је онда проблем са нашом политичком праксом и последично са нама самима, као грађанима и као колективитетом?
Идеологија постојећих политичких странака, највише оних на власти нема никаквих веза са политичким оријентацијама и носећим принципима левице, центра или деснице, и практицирањем истих у политичком пољу и политичкој борби са идеолошким противницима, са носиоцима идеја „са оне друге стране“ већ је циљ странака и главна њихова „идеологија“ учешће у власти, запоседање фотеља и запошљавање чланова партија, њихово распоређивање на битна места. Такве дез-идеологизоване партије могу да сарађују са свима, да улазе у све коалиције, да бране све и свакога када процене да им је такво политичко понашање корисно. Наше су политичке странке ослобођене идеја, мисли и принципа и ако такве доступне свима и свакоме. Отуда данас имамо широки савез напредњака, квази-левичара, про-руских капиталиста, лажних бољшевика, комуниста, националиста, мањинских интернационалиста и других, свих политичких боја и фела.
Те и такве партије излазе на изборе, добијају одређени број гласова и улазе у широке коалиције у којима власници партија, према тренутним потребама, без дугорочнијих праваца и мотива, воде државну политику. Али, сада долазимо до најбитније ствари везане за поделу власти: такав партократски систем не трпи конкуренцију, чак ни ону прописану Уставом. Принцип поделе власти је таквом структуром парламента поништен, а правосудни систем је чињеницом да се судије бирају уз уплив политике заправо суспендован. Извршна власт у таквим околностима је доминантна, често сурова и нема противника. Она је све и свја, она је заправо држава. У парламенту не седе представници народа што је смисао и принципа поделе власти и демократије већ војници партије. Када имате такву ситуацију онда парламент не може бити контролор извршне власти, већ слепи послушник. Главни разлог оваквог стања парламентаризма у Србији је у између осталог и оно што је наведено напред у тексту је у карактеру изборног система. Грађани бирају страначке листе на тзв. изборима (који су да се подсетимо, недемократски и не-фер, без поштовања основних европских правила изборне утакмице) али немају могућност да гласају ни за једну личност, већ за редослед партијских људи на листи, без икакве гаранције да ће ти људи са листа стварно бити посланици. Све власти до сада, укључујући и понајвише ову последњу, нису желеле нити желе да реформишу изборни систем и да обезбеде да се бар део посланика народа у највишем представничком телу бира од стране грађана. Важећи законом установљени принцип затворене листе и пропорционалног система (са додуше смањеним изборним цензусом) је стални и евидентни противник уласка личности са подршком грађана у српски парламент.
Када је извршна власт у питању, а ту пре свега мислимо на Владу Србије (која је опремљена овлашћењима да води унутрашњу и спољну политику) искуство нам показује да је она у положају слуге председнику Републике, увек када је председник Републике председник највеће странке владајуће коалиције. Тако је било у Милошевићево време, па у Тадићево, а ево сада, још интензивније и у Вучићево. У тим периодима Србија није имала председнике Владе већ марионете, високо-позициониране тастере, са завидном минутажом на државним медијима. Било је и ту случајних повремених излета али они нису нарушили ово сада већ древно, типично српско правило: Владом Србије управља председник Србије, а не председник Владе, министри изабрани од стране парламента, сведени су на личне секретаре председника, а места државних секретара заузимају лица која се не бирају на јавним конкурсима и која не испуњавају стручне и професионалне услове и квалификације. Уместо да како Устав налаже, Србија има парламент, највише законодавно тело одговорних носилаца власти, она има састанке партијских послушника у згради парламента, чији је једини посао да притискају тастер по задатку, уместо да Србија има полу-председнички систем на нивоу извршне власти (што прописује Устав) она има султана, а уместо да има судије које суде по закону и правди, има већину судија који се плаше да суде по Уставу и законима ове земље.
Значи, све у свему, у Србији нема поделе власти, већ хијерархије власти, на челу са султаном и свитом, који управљају овом државом, остале гране власти су од фасаде, постоје формално а суштински су у подређеном положају. У таквом систему нема ни поделе власти ни демократије.
Шта онда чинити да се ове описане деформације уклоне?
Најпре, треба предложити свим политичким актерима, превасходно онима из опозиције (али и властима такође) да се постигне консензус о потреби темељне, а не козметичке, промене Устава. Промена Устава је прва и полазна тачка реформе политичког система и увођења владавине права у Србију и отклањања напред описаних, а изузетно опасних деформација политичког система, који производе озбиљну штету нама, грађанима.
Промена Устава би морала да подразумева потпуну деполитизацију правосудног система и елиминацију политичких структура у питањима избора судија на свим нивоима, почев од основних па све до Врховног касационог суда. Избор судија треба препустити професионалцима, судијама, организацијама судија и већима, која су већ установљена. На тај начин обезбедиће се потребан степен независности судског система, елиминисаће се стрепња и страх судија, а то је први корак у правцу стабилизације поделе власти.
Треба у оквиру промена Устава и размонтирати наслеђену више од три деценије лошу фундираност саме извршне власти у Србији. Србија, по слову Устава који је на снази већ петнаест година, има две главе извршне власти (Владу и председника Србије) односно стручно речено бицефалну (или: бикефалну) егзекутиву. Покрет 2035 је на становишту да Србија треба да се определи да ли жели јаку владу или јаког председника. До сада је, према нашем тридесетогодишњем искуству био јачи онај део извршне власти коју је водио председник државе или председник најјаче и доминантне политичке партије. Иако, посматрано са становишта уставног права и теорије политичког система Србија има тзв. полу-председнички систем, са јасном поделом извршних надлежности између председника и Владе, све што је претходно описано у овом тексту показује да је такво наслеђено уставно решење неодрживо, штетно и накарадно. Потребно је, што је и предлог Покрета 2035 да се новим Уставом ослаби функција председника, да се председник бира у парламенту, од стране парламентарне већине (обичне или квалификоване) и да његова овлашћења буду лимитирана на протоколарна, церемонијална и саветодавна. Треба оснажити Владу, и Покрет 2035 предлаже да се новим Уставом уведу кључни елементи премијерског система, како би се јасно утврдило и видело који део извршне власти је одговоран за вођење политике и за њене резултате. Покрет 2035 као политичку идеју кандидује и да се Уставом дефинише да је лидер партије која освоји највећи број гласова на изборима, а који је у могућности да састави владу, кандидат за председника Владе односно будући премијер.
Устав треба да уведе стварну поделу власт и да ојача и састав и надлежности парламента. Неопходно је реформисати изборни систем и Уставом увести пропорционални тип изборног система са отвореним листама. Покрет 2035 предлаже да се половина народних посланика бира преко тзв. отворених листа, односно да грађани заокружују имена и презимена кандидата за народне посланике које желе да гледају и слушају у парламенту Србије, са листе одређене политичке партије или коалиције. То би у овој фази политичког развоја Србије био значајан корак у правцу демократизације политичког система.
