Predizborna kampanja u Srbiji počela je sa političkim skupovima nečega što se zove Narodni pokret za državu. Koncept pokreta koji je formirao predsednik Vučić, kako je saopšteno treba da okupi stranke, pokrete i pojedince kojima je država Srbija ispred svega i za koju se vredi boriti. Ova populistička fraza ne znači ništa i ne ukazuje na to šta je politička ideologija pokreta i šta su namere u budućnosti. I to naravno nije slučajno. Vreme početka delovanja pokreta kao putujućeg Vučićevog karavana tempirano je za period posle usaglašavanja Okvirnog sporazuma za Kosovo i Plana za implementaciju Okvirnog sporazuma, što je sasvim sigurno deo političke strategije da se eliminiše predsednikova odgovornost od nepopularnih rešenja, na koja je morao da pristane pod pretnjama Zapada. Početak karavana je dakle vezan za eliminaciju mogućih demonstracija, cilj mu je da se Vučić predstavi kao jedini čovek na planeti koji radi u interesu Srbije. I za početak, ono što je iznenađujuće, ceo SNS je u sastavu pokreta ( a ne samo neki podobni delovi kao što se spekulisalo), a od kolektivnih članova ni traga ni glasa. To je verovatno zato što se moralo hitro reagovati, desnica se već bila uzjogunila, neka su hapšenja morala da se dese i kada se videlo da se u javnosti shvata šta Vučić nije potpisao, počela je igra na kartu odbrane države, naroda, na patriotsku – nacionalističku demagogiju kako bi se SNS-ov politički rejting koliko-toliko održao.
Svakako da će ova prva faza „rada“ Narodnog pokreta za državu podrazumevati obilazak cele zemlje i potrajaće tamo do pred kraj leta ili početka jeseni. U drugoj fazi, treba očekivati da će SNS sklapati sporazume sa partijama i pokretima sa kojima inače sarađuje i organizovati pristupanje svih ličnosti, koje su revnosno potpisivale peticije podrške vlastima a zauzvrat bili nagrađivani funkcijama, radnim mestima i titulama. I to će biti taj Narodni pokret za državu, a u stvari u osnovi reč je političkom obliku formalizovanja koalicione saradnje SNS-a i klijenata ove stranke, zapravo Vučićev pokret za opstanak na vlasti. Jedino je neizvesno, od svih sadašnjih koalicionih partnera SNS-a, da li će se u sastavu Narodnog pokreta naći Socijalistička partija i Savez vojvođanskih Mađara. Ulazak SPS-a u Vučićev pokret mogao bi da predstavlja početak kraja ove najdugovečnije vladavinske partije u Srbiji. Ako je koncept masovnog pokreta ideja koju će Vučić forsirati po svaku cenu onda i SPS mora biti unutra. Time, SPS gubi svoj politički identitet, nestaju ranije postojeće specifičnosti partije, koja se na prethodnim izborima oporavila i osvojila 100.000 glasova više nego ranije. Vučiću SVM u Narodnom pokretu za državu i nije potreban iz dva razloga: najpre, zato što Mađari u parlament ulaze kroz prirodni cenzus i jer su najpouzdaniji partner SNS-a do sada.
Kada se sporazumi i dogovori budu sklopili delovanje Narodnog pokreta ući će u treću fazu: fazu predizbornog i izbornog nastupa kako bi se kroz zajednički izborni nastup izbeglo „rasipanje“ glasova i pokušalo da se kroz primenu d Ontovog sistema dobiju mandati koji inače ne bi bili dobijeni, odnosno kako bi se zadržala apsolutna vlast sa 20% do 25% glasova biračkog tela. Alat koji ovo može pospešiti može biti i povećavanje izbornog cenzusa sa 3% na 5% (povratak starog zakonskog rešenja) jer se pokazalo da je smanjivanje cenzusa u parlament uvelo neke nepoželjne i nesigurne političke opcije (Zavetnike, POKS i inje). Znači, formula je jasna: novi robusni pokret sačinjen od neprirodnih ideoloških saveznika: levice i desnice udruženo osvaja više glasova i menja se izborno zakonodavstvo da onemogući ulazak većeg broja opcija u parlament. U parlament? Pa da, ovo je kampanja za parlamentarne izbore koji će naredne godine biti „spojeni“ sa redovnim lokalnim i pokrajinskim izborima i verovatno beogradskim, jer su dva lidera (Vučić i Đilas) takav dogovor sklopili. Doduše, predsednik u realizaciji dogovora kasni, ali je velika izvesnost da će u Srbiji biti jednovremenih izbora, vanrednih parlamentarnih sa onima koji su redovni, kako bi se na kultu vođe ponovo osvojila republička vlast i spasili neki gradovi da ne padnu u ruke mrskim opozicionarima, da se izbegne scenario Budimpešte ili Istanbula.
Šta u ovakvom političkom ambijentu radi opozicija? Kao i SNS i ona se prilagođava novom političkom ambijentu i re-pozicionira. Prvi sa re-pozicioniranjem započeo je Đilas, odmah posle izbora odlazeći Vučiću na kanabe. On se kao prethodni neprikosnoveni lider opozicije odvojio od ličnosti koje su smatrale da je mogao biti ostvaren bolji izborni rezultat ili politički raskrstili sa njim, sa malim šansama da mu se vrate (Ponoš, Jeremić). Đilasov SSP ima stabilan savez za PSG-om, Preokretom i Slogom, doduše, sa ideološki različitim i nejakim partnerima. No, ne treba zanemariti Đilasove sposobnosti da privuče neke nestranačke opoziciono orijentisane ličnosti i uveća politički rejting. Verovatno će SSP nastojati da sebe pozicionira u centru iako je i SSP i partije oko Đilasa imaju ideološki nekoherentan okvir i u nekim pitanjima njihovi stavovi mogu biti problematični za pro-evropsku opoziciju, poput naglašenih stavova o intervencijama u privredi, pitanju finansijskih subvencija stranim investitorima i slično. U svakom slučaju, koalicija Đilasovog SSP-a za sada kako stoje stvari biće ista ili slična političkom sastavu njegove poslaničke grupe u parlamentu.
Kada su u pitanju druge opozicione stranke definitivno je jasno da se konture nove dve grupacije koje bi mogle zajedno da nastupe na izborima jasno stvaraju. I to je dobro, jer će se izbeći atomizacija opozicije, što je do sada bilo jedno od sredstava koje vlastima obezbeđuje laku izbornu pobedu. Najpre, već je vidljiva bliža saradnja Ponoševog SRCE-a, Demokratske stranke, Zeleno-levog fronta i Zajedno, pro-evropskih stranaka međusobno vrlo sličnih programskih orijentacija, sa trendom rasta biračke podrške. Za razliku od Đilasa, ova grupacija mogla bi da predstavlja na sledećim izborima socijaldemokratsku i zelenu opciju. Na desnom spektru, pre svega zahvaljujući rusko-ukrajinskom ratu i nadasve Vučićevoj „izdaji“ Kosova intenzivirana je saradnja parlamentarne desnice (Dveri, POKS, Zavetnici) i Narodne stranke, kojoj su „prišli“ poznati nacionalno svesni intelektualci. Ako bi ove stranke nastupile u koaliciji i uložili nekakav veći novac u kampanju, sigurno je da bi dogurali do 15-tak procenata, što bi predstavljalo respektabilnu političku snagu.
Ono što, da bi naredni izbori, bili zanimljiviji i davali veću šansu opoziciji nedostaje su neke nove političke snage, a ideološkog prostora za njih svakako da ima. Na srpskoj političkoj sceni nema klasične liberalne opcije, koja bi „pokupila“ glasove birača koji su nekad npr. glasali za LDP ili razočarane ranije DS-ovce. U tom smislu, u javnosti se već govori o tome ko bi mogao da bude srpski „Milatović“ (u ovom slučaju u parlamentarnom formatu), a to nije slučajno jer se politički prostor vidi i jer ima određenih ličnosti, koje bi mogle da se samo-kandiduju za tu zahvalnu ulogu.
