Zaista, kada malo razmislimo, ne možemo da se ne upitamo šta je svrha obrazovanja u Srbiji? Šta deca i omladina uče i kakvi su rezultati tog učenja? Da li su produktivniji, spremni da kritički obrade informacije, razumeju pročitano i primene to u praksi? Koji su motivi nastavnika i profesora koji predaju u školama, da uprkos uslovima rada, lošim zakonskim rešenjima i nepotrebnim administrativnim opterećenjima obavljaju svoj posao na najbolji način? Ili šta su motivi profesora na univerzitetima, da objavljuju radove koje niko ne čita, zbog «procedure bodovanja za napredovanje»? Kako studenti razmišljaju o svojoj budućnosti? Da li su privatni fakuteti postali samo mesto za «obuku» partijskih kadrova i članova familije koji će raditi u državnoj upravi?
Činjenice
Poslednji rezultati sa PISA testiranja (međunarodnog programa tetiranja učeničkih postignuća) su objavljeni u decembru 2019. godine, a rezultate poslednjeg testiranja iz 2022. godine ćemo imati u decembru 2023. godine. PISA test meri čitalačku, matematičku, naučnu i finansijsku pismenost. Imajući u vidu trend prethodnih testiranja đaka, ispostavilo se da je broj funkcionalno nepismene dece ogroman. Od rangiranih 79. zemalja OECDa koje učestvuju u procesu, Srbija je na 45. od 79 mesta. Bivše zemlje SFRJ koje su sada članice Evropske unije zauzimaju 21. mesto – Slovenija i 29. mesto Hrvatska. Razlika je očigledna.
Funkcionalno nepismena deca ne mogu da shvate šta je opšta tema teksta koji su pročitali i da izvuku pojedinačne činjenice, kao ni druge poruke i pozadinu teksta, a teško ili nikako ne mogu da povežu ono što su pročitali sa stvarima iz pravog života. Najgrublje rečeno, ne mogu da izvrše apstrakciju pročitanog, već samo da razaznaju slova i reči, ali ne i kontekst onog što je napisano.
Zanimljivo je da sa porastom funkcionalne nepismenosti, raste broj đaka sa odličnim ocenama, kao da ove dve stvari nisu povezane. A vodi se stalno, prazna, debata o tome šta ocena znači, a odgovor je da se slabo uči i više se izostaje iz škole. Razlozi su višestruki, ili je škola dosadna, bazirana na reprodukciji umesto na razumevanju, deca su preopterećena besmislenim obavezama, kao i nastavnici, ili je problem mnogo veći. Škola je postala dnevni boravak za decu, a nastavnici su njihovi čuvari u tom periodu. Ishodi su loši, a besmislene nametnute obaveze sve veće, i za đake i nastavnike.
Bizarno skupi udžbenici
Mora da bude šareno, lepo upakovano i na najfinijem mogućem papiru, jer tako će deca bolje da nauče. S obzirom da ni ovo nije izdvojeni faktor koji bi doprineo boljim rezultatima na testovima, ispada da je to perfidno osmišljena šema koji služi za bogaćenje nekoliko izdavačkih kuća i klike koja tu nešto piše svake tri godine, kao da su najinovativniji ljudi na svetu, sve samo da udžbenike ne bi koristilo više generacija. Deca knjige više ne nose u školskim torbama, jer su preteške, već u koferima sa točkićima. Ni njima nije jasno zašto je to potrebno. A kao što vidimo ne daje ni rezultate.
Lažne reforme
U poslednjih desetak godina je uvedeno dualno obrazovanje, ili u narodu poznatije kao učenje sa praksom, koje je u nekom obliku uvek postojalo. U nedostatku drugih pozitivnih pokazatelja i realnih reformi, sadašnja vladajuća koalicija se hvalila da je to nešto najbolje na svetu i da će povezati svet rada i obrazovanja. Iz srednjih stručnih škola je izbačena filozofija, ali će deca bar biti spremna za neki posao. Da se razumemo, praksa je odlična stvar, i ako postoji mogućnost kvalitetnog zaposlenja, utom bolje. Ali to nije nikakva reforma obrazovanja, već kao i sve – marketinški potez da se nešto radi u okviru obrazovanja.
Reforma je pravljenje strategije u kojoj bi učestvovali nastavnici i svi zainteresovani za obrazovanje, prilagođavanje najboljih svetskih iskustava, kreativni pristup i podsticanje preduzetničkog duha kod dece.
Učenje dogmi
Taman kada smo pomislili da smo se ratosiljali marksizma, kao dogme proteklih vremena, nametnuli su deci nove obaveze. Ako bismo hladne glave razmišljali, svako od nas bi se pitao zašto se veronauka i građansko vaspitanje nalaze u školskim programima kao obavezni izborni predmeti, i to svake godine? Šta tu ima da se uči svake godine? Da li je tome mesto u školama, kada postoje verske ustanove sa svojim logističkim kapacitetima i koje dobijaju «subvencije» za veroučitelje u sekularnoj državi? Ko god da hvali prvu demokratsku vladu u Srbiji, zaboravlja ovaj besmisleni potez, koji omogućava učenje dogmi u obrazovnom sistemu. Ili zašto građansko vaspitanje ne sprovode nevladine organizacije koje su to uspešno činile, a čine i dan danas sa sredstvima koje bi dobijale na konkursima koje raspisuje država Srbija, gde se deca uče na kursevima o korpusu ljudskih prava i građanskom aktivizmu.
Dodatno, čujemo svake godine da deca treba da uče neke nove predmete, kako kome padne na pamet u skladu sa aktuelnim vestima, kao da će škola rešiti probleme koji se rešavaju na drugom mestu, uglavnom u porodici. U krajnjem slučaju sve to mogu biti kratki kursevi, forma vrščnjačke edukacije i nešto što se ne pretvara u nepotrebnu obavezu.
Repetitio est mater studiorum
Zaista čemu služi obrazovanje, ako nemamo funkcionalno pismene ljude, koji ne mogu postati kreativni, preduzetni i ispitivački nastrojeni prema okolini, i koji ne žele da menjanju stvari na bolje i da preuzmu odgovornost za sebe i svoju okolinu?
Iako je ovo na više puta rečeno do sada, ne postoji organizovan odgovor na ova pitanja, ne postoji strateški dokument i ne postoji jedno opšte shvatanje da se stvari moraju menjati, jer rezultati govore da ovako kako je sada ne valja. Ministarstvo prosvete je oduvek bilo nešto što su stranke nevoljno prihvatale, a nisu ni ulagale u kadrove koji bi se time bavili. Setimo se najbizarnijeg događaja kada je ministarka Ljiljana Čolić iz DSSa htela da izbaci Darvinovo učenje iz školskog programa. Nekako su se najvoljniji, kao profesionalni politički aparatčici uvek nalazili kadrovi iz SPSa, za koje je ovo bilo samo partijsko zaduženje, bez ikakve ideje o promeni. Doduše oni lako menjaju dogme, zarad opstanka na vlasti.
Suština je u sledećem, neophodno je napraviti realnu strategiju – šta želimo od obrazovanja, a u proces izrade bi trebalo da se uključe i nastavnici koji će to primenjivati zajedno sa predstavnicima ministarstava i drugih institucija koje se bave obrazovanjem uz približavanje celog procesa roditeljima kako bi i oni shvatili nužnost promena, ali i sopstvenu ulogu u obrazovanju. Mi smo već imali pozitivna iskustva sa ovakvim pristupom, prilikom izrade Strategije za mlade davne 2009 godine, koja je uzeta za primer dobre prakse na evropskom nivou. Sadašnja vlast o tome ne misli, kao ni o mnogim drugim stvarima, a nova školska godina počinje najavom štrajka nastavnika. S pravom.
