Za razliku od republičke Vlade za koju još uvek ne znamo kada će biti izabrana, a proteklo je već više od četiri meseca od održavanja izbora, beogradska vlast je izborom Šapića za gradonačelnika izabrana polovinom juna meseca. Šapić je uprkos spekulacijama javnosti da će biti politički žrtvovan, izabran za prvog čoveka prestonice, što je potpuno u redu imajući u vidu da je bio kandidat za gradonačelnika i da je svojim političkim delovanjem SNS-u omogućio da zadrži vlast u Beogradu. Da njegov SPAS nije kolektivno „ušao“ u SNS i da je Šapić samostalno, kao 2018. godine izašao na beogradske izbore, SNS i SPS ne bi imali nikakvih šansi da osvoje vlast u Beogradu. Na prethodnim izborima (2018. godine) SNS je osvojio 366.461 glas a Šapić 73.425. Na aprilskim izborima ove godine zajedno su osvojili manje glasova nego što je SNS sa svojom koalicijom osvojio te 2018. (348.345 glasova). Razmere ovih političkih gubitaka su sasvim očigledne i Šapić – spasilac sada pred sobom ima određeni, ali praktično nedefinisani period, da sa minimalnom odborničkom većinom vodi gradsku vlast.
Beograđani još uvek ne znaju koji su prioriteti nove gradske vlasti, ali su na delu imali priliku da još jednom vide okupaciju ključnih gradskih funkcija od strane partijskih kadrova SNS i koalicije oko SPS. Šapić je oko sebe (na mestima zamenika i pomoćnika gradonačelnika i članova Gradskog veća) okupio nove partijske „drugove“, preletače i političare bez profesionalnih biografija i potrebne stručnosti. Pomoćnici gradonačelnika ne ulivaju poverenje da mogu ozbiljnije da se uhvate ukoštac sa narastajućim problemima grada, a skoro polovinu članova Gradskog veća čine diplomirani menadžeri sa diplomama malo poznatih fakulteta. To u svakom slučaju nije „ekipa“ koja može ozbiljno pristupiti rešavanju gradskih problema, kojih je puno a kojih će usled ekonomske i energetske krize biti sve više. To takođe nije tim koji može izgrađivati naš glavni grad kao kompetitivnu razvojnu investicionu i turističku destinaciju, kakvom Beograd želi sebe da predstavi kroz marketinšku promociju programa (koji nigde nije usvojen?) : Beograd 2030. Kataklizmično takođe zvuče najave iz medija da gradonačelnik sprema smenu čak 15 direktora javnih preduzeća koji su izabrani na konkursu, mada se sa stanovišta onoga ko je došao na vlast to podrazumeva kao nešto sasvim normalno. Ipak, u osnovi mi gledamo početak predstave u kojoj jedna partijska klika SNS menja onu staru, koja se bila dobro ukotvila i nova postavljenja u gradskom javno-komunalnom sektor, takođe, kao ni ona na političkim funkcijama, neće doprineti povećavanju stručnosti i profesionalnosti novih direktora već stvoriti novu hijerarhiju moćnika po ukusu gradonačelnika. Šapić na nivou grada zapravo ima za zadatak da eliminiše kako Vesićevu tako i Stefanoviću grupaciju, kako bi mogao da se bez podvlačenja klipova u točkove posveti svom političkom biznisu.
Kada govorimo o prioritetima koje nova gradska vlast još uvek nije javno obznanila mogli bi se sasvim opravdano osvrnuti i na činjenicu da je prioritete razvoja Beograda odredila prethodna gradska vlast, pre sprovedenih izbora kada je usvojila Strategiju razvoja Beograda do 2027. godine. U normalnim državama, prioriteti iz ovog dokumenta trebali bi biti agenda novog gradonačelnika. No tu postoje dva ozbiljna problema koja se odnose na sam dokument, i jedan još ozbiljniji problem koji je političkog karaktera. Prvi problem pomenute strategije je činjenica da ona nije dokument donet u skladu sa Zakonom o planskom sistemu i ne može se smatrati glavnim planskim dokumentom grada. Pomenuti zakon propisuje da je ključni dokument razvojnog planiranja jedinice lokalne samouprave plan razvoja i da se plan donosi za period od najmanje sedam godina. Strategije su, kako zakon propisuje, niži razvojni dokumenti od planova i donose se za tzv. srodne oblasti. Skupština Grada aBeograda je, pre nego što će se ići na izbore usvojila strategiju za period od šest godina. Prema tome, Beograd nije usvojio zakoniti planski dokument i novi gradonačelnik ga čak i ne mora primenjivati. Drugi problem dokumenta je njegova preambicioznost i nerealističnost, tako svojstvena srpskoj praksi strateškog planiranja razvoja. U postojećim okolnostima, niti jedan od definisanih prioritetnih ciljeva ne može biti realizovan, pa i da gradonačelnik Beograda postane Dejvid Koperfild. Na primeru beogradske „strategije“ najbolje se vidi megalomanska i marketinška priroda aktuelnog sprskog režima: mi hoćemo sve, možemo sve i planiramo nemoguće. Kada je reč o problemu političkog karaktera, on je kod nas sistemski i nasledan. Reč je o tome da ko god dođe na vlast misli da vreme počinje od njega, da je on mesija koji bira puteve i ciljeve, određuje prioritete i ima vizije. Ni Šapić neće biti imun na ovaj fenomen.
I zato je upravo postavljeno ono pitanje o prioritetima i glavnim ciljevima nove gradske vlasti. Beograđani imaju pravo da znaju šta su centralne teme, rešavanju kojih pitanja će se gradonačelnik posvetiti i kako namerava da ih reši. A problema ima koliko hoćete: neplanska i nezakonita gradnja, uništavanje urbanih celina, saobraćajne gužve i nepostojanje parking mesta i slobodnog kretanja ulicama, uništena životna sredina i loš kvalitet vazduha, loše stanje puteva, nizak nivo komunalnih usluga u velikom delu grada i dr. Za rešavanje svakog od navedenih gradskih problema, od kojih u velikoj meri zavisi kvalitet svakodnevnog života građana, potrebni su ozbiljni planovi i značajna finansijska sredstva, kao i ljudi, profesionalci koji treba da odrede načine rešavanja problema kako bi se kvalitet života u Beogradu poboljšao. Postojeća nova vladajuća struktura, u kadrovskom smislu za to nema potrebni potencijal, a nasleđena formula partijskog vladanja i smene partijskih klika uopšte ne ulivaju poverenje da će ijedan gradski problem biti rešen.
Štetu neće platiti samo građani Beograda, koji su ionako već duži vremenski period nemi posmatrači urušavanja kvaliteta njihovog života i smanjivanja mogućnosti upravljanja svojim sobom i svojim vremenom, već i sam Beograd, kao grad koji zaslužuje da ima rukovodstvo sa širom vizijom i koji treba da bude orijentisan ka svom razvoju kao destinacije koja je konkurentna drugim istočno-evropskim gradovima u privlačenju investicija i turista. Grad koji ne omogućava laku dostupnost turističkih atrakcija, u kome su saobraćajne gužve nesnosne i u kome se ne zna nikakav red neće u dužem vremenskom periodu uspeti da zadrži i povećava potreban priliv turista, kako bi na evropskoj turističkoj mapi bio bitna, atraktivna destinacija. Takođe, grad u kome ne postoji dostupno zemljište, podsticaji i konkurencija a postoje korupcija i kontrolisano sudstvo, nije grad koji će postati rastuća investiciona destinacija i imati budućnost u smislu dugoročnije ekonomske kompetitivnosti sa drugim lokalnim samoupravama u širem okruženju. I na ova pitanja, koja su bitnija za budućnost gradonačelnik treba da da odgovor, ako ga uopšte ima.
Tekst je objavljen u Novom magazinu broj 590, u rubrici Alarm koju uređuju dr Lazar Marićević i dr Dragan Luković.
