Određeni broj ljudi ima tendenciju da, prilikom očekivanje nekog događaja ili ishoda svog ponašanja, zamišlja najgoru moguću situaciju, kako bi na neki način sebi olakšli strepnju koju osećaju. Jer u poređenju sa najgorim mogućim scenarijom, sve drugo je dobro.
Sada se mi svi kao građanke i građani Srbije, nalazimo u istom stanju koju nam nameće, trenutno jedini verifikovani funkcioner, Predsednik države, koji uzurpira sve druge nadležnosti, koji svojim medijskim nastupima i propagandom svojih subvencionisanih medija navodi da je moguć i svetski rat. Nedostatak energenata i havarisan elektroenergetski sistem i zima nisu ništa u poređenju sa svetskim ratom. Biće nam hladno, ali ćemo preživeti. Poslednjih dana, pored svetskog rata Predsednik se fokusirao i na potencijalni rat u regionu, kao nastavak devedesetih.
Fenomen najgoreg mogućeg scenarija
U psihologiji se ovaj fenomen zove i katastrofiranje, i uopšte nije bezazlen kako ljudi misle. Neko to zove realističnom procenom ili opreznošću u pogledu budućih zbivanja, ali nije tako. Ovaj fenomen se bazira na pogrešnoj percepciji budućnosti, gde osoba zamišljajući situaciju sa lošim ishodom postaje anksiozna i «luči hormone stresa». Što češće ovo čini, veća je verovatnoća da će imati posledice po svoje mentalno zdravlje Mogu se pojaviti i različite psihosomatske bolesti, koje se teže leče.
Manifestacije katastrofiranja su različite. Na primer, ako student polaže ispit koji je presudan za prelazak u narednu godinu, ovu već stresnu situaciju može doživljavati još stresnije. On to može doživljavati kao smak sveta, da će razočarati roditelje, da je u pitanju kraj studija, da će biti neuspešan u životu, da će izgubiti kontakte sa drugarima i da se neće oporaviti od ovog poraza. A realni najgori scenario je da će ponoviti godinu, što otvara druge mogućnosti i bolju pripremu za narednu godinu. Naravno ima tu i drugih realnih faktora koji se mogu pojaviti, ali upornošću i trudom se uglavnom prevazilaze.
Katastrofiranje u vreme pandemije
Podsticanje anksioznosti i katastrofiranje koje dolazi od najvišeg funkcionera naše države j je najblaže rečeno neodgovorno, a u suštini je još jedna manipulacija koja dobro koristi u situaciji dok traje pandemija Kovida 19. Ali ne tako jednostrano kako se misli. Naime u pitanju je propagandna taktika koja se naslanja na stresne situacije, koju prenose svi mediji i onda postaje dominantna tema koja ne dozvoljava drugim važnim da isplivaju na površinu.
U nedostatku bilo kakvih sistematičnih epidemioloških studija o psihijatrijskim poremećajma koji bi pomogli organizaciju službi i različitih programa prevencije mentalnog zdravlja, tim uglednih naučnika u okviru projekta «cov2soul» je uspeo da sprovede nacionalno istraživanje duševnog zdravlja u vezi sa pandemijom Kovida 19, na reprezentativnom uzorku. Nalazi su zanimljivi, i na sreću idu u prilog tezi da su ljudi kao vrsta izuzetno prilagodljiva bića: «da pandemija nije ni pozitivno ni negativno uticala na različite aspekte njihovih života», što je u skladu sa nekim drugim istraživanjima koja navode autori da pandemija nije dramatično uticala na mentalno zdravlje ljudi. Propagandno katastrofiranje izgleda više govori o karakteru čoveka i namerama. Hoće li biti srećan što je pogodio neku «nevolju», s obzirom da nije razmišljao o tome deset godina, ili nesrećan?
Anskiozno društvo
Ukoliko bismo uporedili naše društvo sa anksioznom osobom, shvatili bismo da građani imaju iste simptome: neodlučni su, zbunjeni, demoralisani, veruju pre u tuđa nego u sopstvena rešenja, nemaju samopouzdanje, brinu o svemu preterano i to sve usled dugotrajnog neodređenog straha i tenzije. Prevashodno ekonomskog.
To se dalje razvija u strah od budućnosti, a konstantna briga dovodi do iscrpljivanja snaga tako da se i najmanji napor čini teškim i loše utiče na donošenje ispravnih odluka. Na nivou individue stanja anksioznosti se danas veoma uspešno leče, obično kognitivno – bihejvioralnom terapijom.
Najveću odgovornost za stvaranje anksioznosti u društvu, koje ima prilično stabilno prirodno okruženje, obično snosi politička elita koja ne nudi dobra rešenja, koja ne vodi odgovornu politiku, unosi nepotrebne tenzije u društveno-politički život i daje obećanja koja ne može ispuniti u saradnji sa neodgovornim državnim službenicima.
Situacija koja još više doprinosi društvenoj anksioznosti su loši zakoni, koji su često neprimenljivi pa se dorađuju i nanovo prepravljaju, jer su prepisani i usvojeni po hitnom postupku bez javne rasprave, što bukvalno sluđuje i pojedince i preduzeća.
Ekonomsko mentalno stanje
Sve navedeno, stvara kod građana opažanje da u ovoj zemlji ne mogu da uspeju i da moraju da idu da rade u inostranstvo. Iako, ugledni ekonomista Mihail Arandarenko u izveštaju Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) za 2022. godinu kaže da se karakter emigracije promenio i da ljudi idu da rade privremeno, a onda se vraćaju, a da broj ljudi koji se iseljavaju iz naše zemlje ne prelazi 10000 godišnje u toku prošle decenije. Ali to nije neki srećan podatak jer veliki broj ljudi koji radi napolju i zaradjuje, neće raditi taj posao ovde. Analiza ovogodišnjih upisa na fakultete pokazuje da su za mlade najatraktivnija zanimanja koja mogu da obavljaju bilo gde. Primer da se na smerove za profesore matematike ili fizike prijavljuje minimalan broj studenata govori o tome. Mladi su racionalni, ako nema dobrih promena ovde, radiću tamo gde sam bolje plaćen. Ko će učiti buduće generacije tome? A vidimo da usled nedostatka radne snage, usluge poskupljuju višestruko.
Šta je lek
Uprkos svemu, kada pogledamo istraživanja čini se da propagandna mašinerija SNS smatra da dovođenje ljudi u stanje straha služi za lakšu manipulaciju. Uz sve resurse koji im stoje na raspolaganju to možda izgleda tako, ali izborne brojke govore nešto drugačije, SNS gubi lokalne izbore u velikom broju gradskih opština u Beogradu, ukoliko se neko ne doseti da ih ponovo bojkotuje. Medijski mrak u jednom delu Srbije, kao i odugovlačenje formiranja skupštine i vlade, shodno usvojenim lošim izbornim zakonima, služi da se ništa ne zna i da u tom mraku Predsednik uzurpira ovlašćenja koja nisu u njegovoj nadležnosti.
U ovom slučaju, lek za apatiju i anksioznost u društvu se nalazi u našim glavama. Vreme je da se promeni način opozicionog rada i da se dosadašnji pristup svede na jedan, a to je ukrupnjavanje i stvaranje velike koalicije opozicionih snaga koja neće obuhvatati satelite vlasti kao što su Dveri, Zavetnici novi DSS i slični. Vreme je da se razmišlja o kadrovima opozicije za obavljanje izvršnih poslova, jer nije rešenje da se promeni stranka na vlasti koja će preuzeti iste ljude iz sistema i time ga ostaviti netaknutim.
Uz to je bitan i građanski aktivizam, jer dugotrajno anksiozno stanje u velikom broju slučajeva dovodi do težeg stanja – depresije. Tada se osobi čini da nema izlaza, da je sve crno i da ne mogu više ništa da urade za sebe. A lečenje depresije je teži i dugotrajniji proces.
