Srbija ulazi u neizvesno razdoblje sa lošim ekonomskim i finansijskim tendencijama, koje će se sasvim sigurno nepovoljno odraziti na građane. Međutim, to u našoj političkoj i ekonomskoj istoriji nije ništa novo. Dovoljno je samo da se setimo ekonomskog kraha i siromaštva građana devedesetih godina i vraćanja svih dugova Miloševićevog režima u prvoj deceniji ovog veka. Razlika u odnosu na tadašnji period je u tome što optimizam i obećanja političara da ćemo živeti dobro i da ćemo sprečiti sve posledice ekonomske krize na svetskom nivou nisu bili na nivou današnjeg. Sadašnji režim razglaba o liderskoj poziciji Srbije u oblasti ekonomije, o nikada većem životnom standardu građana i o ozbiljnim planovima da se udari (nastali rusko-ukrajinskim ratom, globalnom inflacijom i nestašicom energenata), spreče i „zadrži“ ekonomska pozicija Srbije kao jedne od najbrže ekonomski rastućih zemalja Evrope.
No, stvarnost je sasvim drugačija od slike koju nam vlast predstavlja, kako ona koja se odnosi na državu, tako i ona koja se tiče socijalno-ekonomskog položaja građana. Prema podacima ekonomista, Srbija se suočava sa usporenim rastom BDP-a, ubrzanom inflacijom, povećanjem spoljnjeg deficita, usporavanjem rasta privrede, povećanjem robnog, spoljno-trgovinskog i tekućeg deficita i povećanjem cena energenata. Inflacija je danas u Srbiji, najveća od početka 2013. godine. Najstrašnije, za buduće generacije, odnosno za našu decu je činjenica da javni i spoljni dug rastu kao trava posle kiše. Spoljni dug Srbije uvećan je za 18,7% u odnosu na 2020. godinu i iznosi čak 36,5 milijardi evra. Javni dug Srbije je prešao 31 milijardu evra, što je povećanje od nešto manje od 35% u odnosu na npr. 2018. godinu kada je iznosio 23,6 milijardi evra. Ovi podaci obeshrabruju i govore u prilog teze da dolaze teška vremena i da ekonomska i finansijska politika zemlje mora biti vođena stručno, obazrivo i tako da se izbegnu nova zaduživanja kako bi se sprečio scenario dužničkog ropstva.
Građani Srbije sa ozbiljnom strepnjom trebaju da dočekaju jesen i zimu jer ih čekaju paklene nevolje. Sasvim je sigurno da će biti povećana inflacija, cene energenata će i dalje rasti, kao i cene hrane, a inflacija će obezvrediti plate i penzije. Zaposlenost i zarade će stagnirati a doći će i do ozbiljnijeg smanjenja potrošnje. Surova realnost i loše ekonomske tendencije pokazaće zube, građani će se većinski suočiti sa ozbiljnim padom životnog standarda, kupovne moći i pitanje je da li će kao ljudi moći da „prežive“ projektovanu krizu dostupnosti energenata i ponašanje vlasti i javnih službi kada se budu suočili sa nemogućnošću da (u slučaju nastavka rusko-ukrajinskog rata i ekonomske krize na globalnom nivou) obezbede grejanje domova, funkcionisanje javnog prevoza i normalan rad industrije.
Vlasti suočene sa dramatičnom realnošću umesto da se što pre „konstituišu“ i da pred građane izađu sa jasnim programom osnaživanja ekonomije, stabilizacije duga i rešavanja ekonomsko-socijalnog položaja građana pribegavaju starom-dobrom receptu : obećanjima da će se povećati penzije i plate i da će sve učiniti da se izbegne strašna zima. Predsednik Vučić je, iako to ne pripada njegovoj ustavnoj nadležnosti, već obećao povećavanje penzija u visini od 18,2% sledeće godine, s tim da će verovatno to povećanje početi da se računa od penzija za novembar tekuće godine. U tom „paketu“ će sasvim sigurno biti i povećavanje plata zaposlenih u javnom sektoru, verovatno i nastavka „davanja“ za omladinsku populaciji i ko zna šta sve ne. Naše vlasti odgovor na ekonomsku krizu vide u populizmu, praznim obećanjima i stvaranju benefita za određene kategorije stanovništva – penzionere, zaposlene u javnom sektoru i delimično mlade, za koje su ubeđene da su im nepresušni rezervoar glasova. Na taj način, oni marginalizuju sve druge, uvodeći praktično podelu na građane prvog i drugog reda. Takođe, nova, pa možemo reći obećanja izbornog karaktera, bazirana na udovoljavanju potrebama građanima prvog reda, predstavljaju u svakom smislu i poništavanje ranijih mera „stezanja kaiša“, koje su nekada hvaljene.
Logika vlastodršca je sasvim jednostavna. Državnim resursima će se nastaviti kupovina birača na sofisticirani način, pre svega putem zaduživanja, kako bi se koliko je to moguće smanjile negativne političke i ekonomske posledice i kako bi se birači „ubedili“ da država i predsednik brinu o njima. Zaduživanje! Taj magičan način pribavljanja novca kada vam je potreban da kupite podršku, a imate sve državne resurse da obezbedite neograničena, a prilično skupa finansijska sredstva kako biste politički preživeli krizu! Potrebno je naglasiti da bi se štetnost ovog plana i državne operacije objasnila da je globalni trend da kamatne stope na zaduživanje država rastu. Šta to znači? Da će svako novo zaduživanje biti sve skuplje, da će povećati domaći spoljni i javni dug i da će buduće generacije otplaćivati kupovinu socijalnog mira, političko održanje na vlasti vladajuće garniture i ublažavanje negativnih posledica ekonomske krize na raspoloženje birača vladajućih stranaka pred sledeće krugove izbora.
Ono što je najstrašnije je da se istorija ponavlja i da iz nje ništa nismo naučili. Populacija rođena između 1960. i 1985. godine dobro zna šta znači vraćanje starih dugova i koliko je sa stanovišta države bezvredno zaduživati se unedogled da bi se još koju godinu opstalo na vlasti. Milošević je 1990. godine raspisao zajam za privredni preporod Srbije da bi popunio „rupe“ u budžetu i finansirao rat i na taj način mobilisao stanovništvo i dijasporu da plaća njegove politički ludosti a na kraju je njegove dugove plaćao neko drugi. Taj isti čovek je obezbedio ozbiljno zaostajanje u isplati penzija i zarada zaposlenima, a pre svega u drugom delu poslednje decenije prethodnog veka. Te njegove dugove isplaćivale su, u tranšama, demokratske vlasti koje su ga zamenile da bi podigle ugled države, povratile štetu prevarenima i platile dug prema penzionerima i zaposlenima. Nova zaduživanja da bi se zaštitili interesi vlasti u ovom kriznom periodu u osnovi su isti kao i tadašnji Miloševićevi motivi: pribavljanje nedostajućeg novca po svaku cenu, isključivanje iz odlučivanja razuma, odsustvo brige za budućnost države i ekonomsko-socijalni status novih generacija koje će odrasti, briga o očuvanju političkog rejtinga.
Posao političara, posebno onih koji su na vlasti je da odgovorno postupa i brine o budućnosti zemlje. Nažalost, u Srbiji su ponovo na vlasti političari Miloševićevog profila koji misle samo o sadašnjosti i preduzimaju političke korake sa jednim ciljem: očuvanjem svoje lične vlasti. Oni bi trebalo da odu u prošlost, na novim izborima jer su Srbiji potrebni novi kadrovi i novi političari koji će pokazati neophodan stepen zrelosti i odgovornosti, koji će se državnički ponašati i donositi političke i ekonomske odluke u interesu budućih generacija, a ne protiv njihovih interesa. Dok se ta promena ne dogodi, svaka nova generacija skupo će plaćati greške prethodne, a naša deca su već sada toliko dužna a da toga nisu ni svesna.
