Srbija je što zbog redovnih, što zbog vanrednih izbora u poslednjih deset godina u stanju institucionalnog sloma provela bar dve i po do tri godine. To je suzilo i smanjilo demokratske kapacitete zemlje, osnažilo autoritarnu vlast i dezavuisalo demokratske principe i nazore otelotvorene u Ustavu Srbije
Do 4. maja Republička izborna komisija nije objavila konačne rezultate parlamentarnih izbora koji su održani 3. aprila. Ovo je prosto nezamislivo u demokratskom društvu u kojem državne institucije odgovorno obavljaju svoj posao. Na nesreću, u Srbiji demokratija i izbori ne pripadaju grupi poslova koji se odgovorno obavljaju, štaviše, ove oblasti su nakaradne, nepoštene i u srži odražavaju deformitete političkog i kulturnog tkiva zemlje.
Više od mesec dana građani Srbije ne znaju ko su budući poslanici u Narodnoj skupštini, a rokovi za konstituisanje Skupštine i izbor Vlade Srbije pomeraju se unedogled. Kako stoje stvari, najviše predstavničko telo biće konstituisano tek u junu, a tek nakon toga slede pregovori o formiranju vlade, odnosno procedura „davanja“ mandata budućem predsedniku Vlade za njen sastav i izjašnjavanje parlamenta. Kako stvari stoje, Srbija će vladu dobiti u avgustu, ukoliko se ne dogode neke nepredviđene okolnosti.
Do tada praktično jedina institucija koja funkcioniše u zemlji jeste institucija predsednika Republike, koji će biti inaugurisan i koji će, kao i dosad, predstavljati zemlju ne samo u inostranstvu, kako Ustav predviđa, već i u zemlji jer drugih konstituisanih i funkcionalnih institucija neće biti.
TELA BEZ SNAGE: No, to nije prvi put da Srbija ima institucionalni „slom“, da prolaze meseci i meseci, a da je jedini „živi“ politički organizam – predsednik Republike. U sadašnjem slučaju, politički i institucionalni život Srbije paralisan je od februara i ta politička „paraliza“ trajaće sasvim sigurno do avgusta. No, takve situacije nisu nam nepoznate i Srbija je što zbog redovnih, što zbog vanrednih izbora u poslednjih deset godina u stanju institucionalnog sloma provela bar dve i po do tri godine.
To je suzilo i smanjilo demokratske kapacitete zemlje, osnažilo autoritarnu vlast i dezavuisalo demokratske principe i nazore otelotvorene u Ustavu Srbije.
Pravo pitanje je kako je moguće da se takve stvari dešavaju i zašto baš sada, u 2022. godini, dolazi do vrhunca institucionalne nemoći zemlje, koja se ogleda u činjenici s početka teksta? Srbija nema objavljene konačne rezultate izbora duže od mesec dana od dana prvog izlaska građana na birališta, i ne postoji pravni osnov da se održi konstitutivna sednica Narodne skupštine.
Razloga je više i valja ih temeljno razmotriti. Prvi je svakako vezan za karakter organa koji sprovodi izborne radnje. Reč je o RIK-u, koji je sve vreme političko telo koje donosi odluke u skladu s potrebama vladajuće većine i nije zainteresovan za unapređenje kvaliteta izbornog postupka. Ovo telo najčešće odlučuje o prigovorima vodeći se političkim interesima, nema potrebni autoritet i zbog svega izrečenog građani nemaju poverenja u RIK.
Drugi razlog su izmene izbornih zakona iz januara meseca, koje su prošle nezapaženo, a koje su produžile većinu bitnih rokova u izbornom postupku (rokove za podnošenje prigovora, rokove za odlučivanje sudova i rokove za objavljivanje tzv. Finalnog izveštaja o rezultatima izbora). Odugovlačenje izbornog procesa podržale su sve stranke u tada vođenim pregovorima, sa posrednicima i bez njih, a što je sramnije, opozicija nije imala nikakvih suštinskih primedbi. Time su kreirani potrebni pravni preduslovi da se objavljivanje konačnih rezultata produžava do beskraja.
Treći, verovatno najbitniji razlog je apsolutna nebriga za kvalitet „ljudstva“ u organima i telima za sprovođenje izbora: u izbornim komisijama (kao novim organima) i biračkim odborima. U njima su, kao i ranije, sedeli ljudi s političkim zadacima, bez ozbiljnijeg poznavanja izbornog procesa, zainteresovani da njihova stranka obezbedi ili spreči izbornu krađu. To se pre svega odnosi na biračke odbore, u čiji sastav su ušli ljudi s napred opisanim „zadatkom“, kao da je to telo u kojem neko treba onog drugog da nadmudri, a ne državno telo čiji je posao da sprovede izborni postupak nepristrasno, brzo i jednostavno. Kao četvrti razlog u skoro komičnoj srpskoj izbornoj situaciji navodim jednu bitnu okolnost o kojoj se malo piše i još manje govori: edukacija članova izbornih komisija i biračkih odbora nije dobro urađena i oko 130.000 ljudi koji su sprovodili izbore nisu upoznati sa izbornim procedurama, a mnogi od njih su vrlo loši u čitanju ili računanju.
Takvi ljudi prave nepopravljive greške, koje bilo koji organi koji treba da sprovedu izbore teško mogu da isprave. Kada se svi ovi faktori „spoje“ i tome pridoda politički interes vladajuće partije – koalicije da unapredi model institucionalnog „sloma“ i uvede politički „vakuum“ kao model eliminacije institucija, jasno je zašto je Srbija „šampion“ u još jednoj oblasti demokratije – u sprovođenju izbora i objavljivanju izbornih rezultata.
U drugim zemljama, u kojima ovi razlozi ne postoje ili nisu toliko politički „bitni“, za period u kojem se u Srbiji objavljuju rezultati one već imaju formirane Vlade i izabrane organe, te politički život može da se vrati u „normalu“. Pogledajte samo ekspeditivnost Francuza u „obradi“ glasanja na predsedničkim izborima ili rokove sprovođenja „dvostrukih“ izbora u poslednjoj godini u Bugarskoj.
PARTIJSKI INTERESI: Kako izbeći opisanu situaciju i „ukinuti“ nesposobne organe koji proizvode institucionalni slom? Optimističan odgovor je lako dati jer postoje primeri iz razvijenih zemalja i okruženja koji pokazuju na koji se način obrazuju centralne izborne komisije i kako se sprovodi njihova depolitizacija i profesionalizacija, čime se stvaraju uslovi za političku neutralnost i veće poverenje građana. Međutim, srpsko političko iskustvo ne daje nadu da su promene u ovom segmentu moguće. Za to je potreban konsenzus i dugotrajan i temeljan rad na „terenu“, što se ne nazire kao bilo čiji interes u političkoj utakmici u Srbiji.
Nijedna politička garnitura nije se založila i unela u svoju agendu kao prioritet obrazovanje Centralne izborne komisije, koja bi imala nepartijskog direktora, kadrove koji nisu članovi stranaka i profesionalnu administraciju koja bi bila sposobna da zakonito, kvalitetno i brzo sprovede izbore. Jednostavno, depolitizovano i samostalno državno telo zaduženo za sprovođenje izbora i edukaciju tela i organa za sprovođenje izbora nije prioritet niti jedne stranke koja ima kapacitet da vlada ovom zemljom.
I DS-u i SNS-u nije na pamet padalo da RIK transformišu u kompetentni nepolitički organ, sastavljen od profesionalaca. Njima je mnogo značajnije bilo da izbore sprovode poslušni kadrovi i da se birački odbori pretvore u sudar „boraca“ za dobijanje glasova i „boraca“ za sprečavanje krađe.
Umesto da država obučava članove biračkih odbora, partije su preuzele primat i doprinele tome da se „posao“ u izbornim komisijama i biračkim odborima ne smatra javnim, odgovornim poslom već partijskom obavezom koju može raditi bilo ko, čak i onaj koji teško računa i piše. Političkim strankama je lakše bilo da formiraju nezavisne državne institucije poput Državne revizorske institucije, Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja ili Poverenika za ravnopravnost, sa sve službama i administracijama, a nezavisnu komisiju nisu želeli u to da uključe. Ni Evropska unija, taj „kontrolor“ naše demokratije, nije na tome nešto posebno insistirala, valjda iz svojih razloga. Doduše, provuklo se ovo pitanje u nekoliko Godišnjih izveštaja, ali negde sa strane, gotovo u fusnoti!
