Istorija Srbije nikada nije bila saveznik izgradnje građanina kao političkog subjekta. Počev od turskog doba, lične vlasti kraljeva, komunizma do Miloševićevog doba i populizma, politička kultura naroda u Srbiji nije se promenila i kreće se između parohijalne i podaničke kulture.
Narod Srbije se kroz vekove karakteriše posedovanjem opšteg neznanja o politici i nesklonošću participaciji. Jovan Cvijić je tu vrstu kulture opisao izrazom “rajetinski mentalitet”, u čijem temelju su moralna mimikrija, ugledanje na gospodare, udvorištvo i prilagođavanje prilikama. Takva politička kultura i mentalitet, duboko ukorenjeni u našoj tradiciji, u manjim razmerama prisutna je i u prvim decenijama 21. veka. Za njenu modifikaciju potrebne su decenije.
PROTIV PARTICIPACIJE: Populizam se poslednjih godina naslonio na ovu političku kulturu i koristi je u pragmatične svrhe. “Naše” autokrate poznajući mentalitet naroda, putem medija, mreža i zloupotrebom represivnih institucija onemogućavaju da se kreira novi politički i medijski prostor u kojem bi se čuo glas građanina. Saveznici autokrata su mediji i zakonodavstvo. Kroz medije se veliča Vođa, širi strah od propasti, plasiraju lažne informacije, stvaraju “neprijatelji”, huška se jedan deo naroda protiv drugog. U našoj stvarnosti vladalac nagrađuje poslušnike, stvaraju se krugovi udvorica, monopolizuju se mediji. Društvo se atomizuje, a koncept participacije prostituiše i obesmišljava.
Potpora održavanju ovakve političke kulture je pravni okvir koji onemogućava značajnije učešće građana u političkom životu. Sistemska rešenja destimulišu političku participaciju. Prema Ustavu, da bi građani predložili ustavne promene, potrebno je prikupljanje 30.000 potpisa, ali poslanici tu građansku inicijativu ne moraju ni razmotriti, te je ona praktično neobavezujuća. U tom smislu Ustav, izuzev na nivou osnovnog izbornog prava građana, kao jedinu mogućnost politički osvešćenim građanima “nudi” primenu tzv. nekonvencionalnih oblika participacije – proteste i demonstracije.
Koliko su dosadašnje vlasti spremne da uključe građane u odlučivanje govori i činjenica da je u poslednje 23 godine organizovano samo tri referenduma, i to onda kada je vlast želela da verifikuje svoje namere. Nije se desio slučaj da građani na referendumu ne podrže promene ili stav koji je vlast predložila. Zakonodavni okvir destimuliše i učešće građana u politici i javnom životu. Primera radi, javne rasprave koje su po domaćim propisima obavezne, kada je reč o nacrtima zakona ili se ne sprovode ili imaju karakter dobro režiranih događaja.
CIVILNI SEKTOR NA “APARATIMA: U Srbiji je jednostavno registrovati udruženje građana i ući u društveno-političko polje u cilju predstavljanja interesa civilnog sektora. Najveći broj udruženja je lokalnog karaktera, bez partnerskih kapaciteta i finansira se iz sredstava lokalnih samouprava.
Značajan broj udruženja građana u Srbiji i nisu u pravom smislu NVO već produžena ruka vladajućih stranaka, odnosno tzv. gongo organizacije čije se delovanje zasniva na obezbeđivanju javne podrške vladinim aktivnostima. Gongo su najčešći korisnici finansijskih sredstava koja se iz budžeta sva tri nivoa vlasti usmeravaju ka realizaciji programa i projekata koji bi trebalo da budu u širem društvenom interesu.
Među njima dominiraju uskosopstvenički interesi, a razlog postojanja je politički i nema nikakve veze sa stimulacijom participacije građana.
Situacija je nešto drugačija kada su u pitanju “etablirane” nevladine organizacije koje preko programa koje finansiraju inostrane organizacije i donatori ostvaruju određene rezultate i utiču na unapređenje javne svesti o potrebi organizovanog građanskog učešća u društvenim i političkim procesima.
INCIDENT BEZ REZULTATA: Politički osvešćeno stanovništvo željno participacije u Srbiji postaje politički subjekat tek kada su svi drugi kanali delovanja iscrpljeni. U poslednje četiri godine organizovano je nekoliko značajnih protesta i demonstracija, sa različitim rezultatima.
Protest “Stop krvavim košuljama” rezultirao je hapšenjem napadača na B. Stefanovića, ali oni nisu krivično odgovarali, a protest “1 od 5 miliona” za posledicu je imao pokretanje postupka utvrđivanja plagijata ministra Siniše Malog. Protest protiv Rio Tinta dao je najefektivniji politički rezultat, pre svega zbog činjenice da se vlast uplašila njegovog omasovljenja u nezgodnom političkom trenutku.
Zajednička karakteristika ovih protesta koji su stimulisali političku participaciju građana je da je vlast uspešno amortizovala građansko nezadovoljstvo, a da su lideri protesta nakon određenog uspeha želeli još više, ulazeći u političko polje s namerom da izgrade dominantnu poziciju u civilnom sektoru i transformišu rezultate demonstracija u političku dobit.
Političko buđenje građanina i građanske svesti u Srbiji je incident koji najčešće za rezultat nema korenite promene. Paradoksalno zvuči, ali je istina: od aktiviranja koncepta građanina kao politički osvešćenog i aktivnog bića najveću korist imaju lideri građanskih protesta: oni postaju zvezde i potencijalni politički lideri. Ovakva situacija kod preostalog politički osvešćenog dela stanovništva utiče na uvećavanje otklona od politike.
STVARANJE GRAĐANINA: Za dugoročnu promenu političke kulture i “aktiviranje” građanina kao subjekta društvenih i političkih procesa u Srbiji neophodno je da se učine tri stvari.
Prvo, da se izvrši korenita promena sistema: izmeni izborni zakon i reformiše sadašnji proporcionalni sistem u cilju smanjivanja partokratije, da razmatranje građanskih inicijativa bude obavezujuće, da se olakšaju uslovi za podnošenje inicijativa parlamentu, da se obavezno sprovode javne rasprave o nacrtima akata, da udruženja građana imaju predstavnike u radnim grupama koje izrađuju zakone, da se uveća finansiranje udruženja građana iz budžeta, te da se kroz ustavne promene obezbedi obavezno raspisivanje referenduma u pitanjima od najvećeg značaja za građane i državu.
Drugo, da se poštuju medijski zakoni i da se mediji ohrabruju da promovišu nekomercijalne i sadržaje značajne za razvoj građanskog društva, da se uvedu edukativni programi o demokratiji, građanskom društvu i javnom interesu.
Treće, dugoročno najbitnije, da se obrazovni sistem reformiše tako da obezbedi uslove za “stvaranje” obrazovanih i informisanih građana.
Početni koraci u cilju oslobađanja potencijala škola i fakulteta, kao i đaka i nastavnika treba da budu usmereni ka formiranju fondova za građansko vaspitanje, prilagođavanje sadržaja učenicima i organizovanju kratkih neformalnih kurseva. Neophodno je da u taj proces budu uključeni i porodica i javno okruženje, a posebna odgovornost je na političarima koji bi u cilju etabliranja javnog dobra kao ključnog društvenog interesa trebalo da zaborave na praktikovanje govora mržnje i iskorišćavanje negativnih karakteristika naše političke kulture.
Objavljeno u Novom magazinu, u rubrici Alarm koju uređuju dr Dragan Luković i dr Lazar Marićević.
