Sloboda izbora
Suština slobode je u mogućnosti nesputanog izbora, uz dostupnost relevantnih informacija. Na ličnom planu svako od nas pravi izbor, ali nam tu mogu pomoći roditelji, škola, vršnjaci, partner, prijatelji i osobe na koje se ugledamo. Isto tako, svojom nebrigom, nezainteresovanošću ili insistiranjem na njihovim idejama šta je dobro za nas, mogu nam odmoći ili otežati naš izbor.
Za razliku od demokratskih uređenih zemalja, u društvima ograničenih sloboda, koja su ujedno i nerazvijena, slobodan izbor se drastično sužava. Vlast utiče na sve u velikoj meri, od mogućnosti za školovanje, zapošljavanje, održavanje porodice, pokretanje sopstvenog posla i ostvarenje bilo kakvih smislenih ambicija koje nam omogućava razvoj civilizacije. Ekonomske interesne grupe usko povezane sa vlašću održavaju takav sistem.
Monopoli i karteli umesto ekonomske konkurencije
Da bismo imali izbor neophodno nam je tržište, da možemo da pokrenemo neki posao ili da se zaposlimo po prihvatljivoj ceni rada na osnovu svog znanja i veština. Ideja slobodnog tržišta se zasniva na konkurenciji. Monopoli i karteli su svuda prisutni, ali se demokratske i razvijenije države bore sa tim uspešnije.
Kod nas je 2005. godine usvojen Zakon o zaštiti konkurencije i posledično osnovana Komisija za zaštitu konkurencije. Setimo se problematične koncentracije maloprodajnih objekata u vlasništvu «Delte» i sličnog slučaja «Agrokor – Merkator», kao i ukazivanje na monopolski položaj aerodroma «Nikola Tesla» nakon prodaje «Vansi aerodromima» u odnosu na niški «Konstantin Veliki». Sve je to omogućeno uprkos sputavanju tržišta.
Ipak, komisija je 2021. godine pokrenula postupak ispitivanja povrede konkurencije protiv izdavačkih kuća «Klett», Freska i Novi Logos, u sferi izdavanja knjiga, odnosno udžbenika., o čemu se vodi polemika i u javnosti. Pokrenut je i postupak oko utvrđivanja formiranja cene na tržištu bele tehnike sa više učesnika Gigatron, Tehnomanija, XLS «Emmezeta» kao kupci proizvoda Tesla kompanije «Comtrade Distribution». Ovi ilustrativni postupci su usmereni samo na jedan deo problema koji se nalazi pred potrošačima, ali neće uticati na, recimo, činjenicu da su proizvodi bele tehnike značajno jeftiniji u susednim zemljama nego kod nas. Pozitivan primer je kazna izrečena Frikomu, oko trista miliona dinara, naplaćena uprkos neuspešnom odugovlačenju.
Isto tako, različitim parafiskalnim nametima, administrativnim teškoćama, nejasnim i neusklađenim zakonskim propisima i prenormiranjem u oblasti poslovanja, onemogućava se ideja preduzetničke inicijative, a ostavlja se mogućnost preduzećima koja lukrativnije sarađuju sa različitim nivoima vlasti, da održe svoje pozicije bez konkurencije. Prošle godine je predstavljen onlajn registar parafiskalnih nameta, sa idejom da se njih 2000 nađe na jednom mestu i olakša posao, a videćemo kako će i da li će zaživeti u praksi. Glavni problem leži u tome što zakonska rešenja, podzakonski akti i poreski i parafiskalni nameti nisu jasno definisani, već uvek iskrsne nešto sakriveno.
Analize procesa javnih nabavki u periodu od 2018. do 2020. godine, pokazuju da je pristup učesnicima toliko ograničen da proces javnih nabavki u suštini ne postoji. Recimo, u 2020. godini, od 100 najvećih nabavki, na 75 se prijavio samo jedan ponuđač A to je mesto gde se, pored profita, stiču reference za dalji razvoj poslovanja. Javne nabavke su idealno mesto za korupciju, a u međuvremenu je «istekla» Strategija za borbu protiv korupcije, tačnije 2018. godine. Zanimljivo, zar ne?
Dodatno izmeštanje državnih poslova u privatne ruke, što je smisleno, je toliko podiglo cenu usluge da smo svedoci stvaranja novih kasti, u sistemu notarijata, izvršitelja i verovali ili ne, u oblasti tehničkog pregleda vozila.
Politička kartelizacija
Prema Ekonomistovom Indeksu demokratije za 2021. godinu, Srbija se nalazi na 63. mestu, odnosno svrstava se u red nepotpunih demokratija. Pitanje je da li će se zadržati na ovom mestu jer menjanje seta od pet zakona koji se tiču izbora, i to dva meseca pred izbore, ne ide u prilog razvoju demokratije, jer se podrazumevaju i predizborne radnje i uslovi, a ne samo izborni proces.
Evo najbolje ilustracije, novim zakonskim rešenjem je otežan je pristup lokalnim organizacijama, grupama građana, pa čak i političkim organizacijama da kandiduju svoje ideje, povećanjem broja potpisa birača za kandidovanje lista. Skoro dve decenije je bilo omogućeno da se kandiduje trećina liste uz trideset potpisa podrške po odborniku, a sada je broj potpisa povećan i fiksno definisan na osnovu broja birača u lokalnoj samoupravi, bez obzira na broj kandidata na listi.
I za vreme prethodne vlasti, pre 2012. godine, zakonom je ustanovljeno 10000 overenih potpisa za registraciju političke stranke, što iziskuje materijalni trošak od nekoliko miliona dinara. Zbog tadašnjeg restriktivnog zakona neki su se dosetili da «preuzimaju» prethodno registrovane stranke, a neki da registruju manjinske stranke.
S obzirom da u našoj zemlji ima mnogo onih koji misle da je konkurencija samo „remetilački faktor” koji „kvari posao”, izgleda da je pojedinim strankama potrebno da, ne samo kartelizuju, nego da u potpunosti kreiraju i političku scenu onemogućavanjem novih organizacija ili stvaranjem podobnih ili simuliranih organizacija. Stranka na vlasti će ionako skupljati potpise za svoje satelite. «Prava» opozicija nije ni reč rekla o ovome, a posledice već vidimo, u nedostatku kandidata, recikliraju se kadrovi iz prošlosti. Na kraju, politika će postati zanimanje za stare i nove bogataše koji imaju finansijske resurse.
Promene su uvek moguće
Kao prvo, potrebno je podučiti ljude da izbori nisu cilj sam po sebi, već metoda za sprovođenje demokratije. Ovako, građani postaju izborni fundamentalisti, preziru izabrane, a obogotvoruju izbore. Što je veća ponuda programa koji rešavaju navedene programe, mogućnost boljeg izbora se povećava.
Drugo, naš politički sistem se zasniva na onom jednopartijskom iz sredine prošlog veka. On je zastareo, sa preklapanjima nadležnosti, sa nedorečenim zakonima, kao i onim koji su pisani za specifične ekonomske interesne grupe. Izbori služe da čujemo politike koje rešavaju ovo stanje, a ne samo kampanju zasnovanu na emocijama.
Treće, iako zvuči raubovano, institucije poput navedene Komisije za zaštitu konkurencije, kao i druge zaista, treba ojačati u toj meri da mogu da funkcionišu bez uslovljavanja, odugovlačenja sa usvajanjem podzakonskih potpisa i ucenjivanja finansiranjem.
I najvažnije, nemojmo gubiti nadu. Obratimo pažnju na slobodarski i progresivni duh Sretenjskog ustava iz 1835. godine, koji inače slavimo ovih dana, i kojim se ograničavala vlast jednog vladara, a omogućavala sloboda građanima, i to pre sticanja nezavisnosti Srbije. Zamislite kakav je to bio iskorak za jednu siromašnu, četiri veka okupiranu zemlju. Ako je moglo tada, može i sada, uz volju i angažovanje svih nas koji ne pristajemo na monopole i kartele.
