Poplava različitih šarlatana, kalkulanata, „influensera” i pre svega populista koji zbunjuju ljude mnoštvom neproverenih informacija koje su u sukobu sa zdravim razumom, dovodi do nepoverenja prema svemu, čak i prema onim autoritetima sa dokazanim dobrim namerama.
Uopšteno gledano, nepoverenje je jedna vrsta poželjnog evolutivnog odbrambenog mehanizma, sve dok se ne pretvori u način razmišljanja, a tada vodi ka stagnaciji i remeti međuljudske odnose na nivou pojedinca i društva.
Da bi neko zaslužio naše poverenje trebalo bi da ga opažamo kao dovoljno sposobnog da učini ono što je obećao, bez skrivenih namera. U osobu počinjemo da sumnjamo kada osetimo da ne postoji doslednost u ponašanju, a kasnije to potvrdimo uvidom u njene aktivnosti. Ta osoba gubi kredibilitet za nas. Isto tako je i na društvenom nivou. Neke organizacije i njihovi predstavnici su dobili poverenje da nešto urade i promene, ali su to, uglavnom, iskoristili za lične interese, što je dovelo do toga da im ljudi više ne veruju.
S obzirom da, ipak, napredujemo kao društvo, i da se danas, ukupno gledano, bolje živi nego ikada u istoriji, i to zahvaljujući tehnologiji, postavlja se pitanje kako to da sumnjamo u sve i svakoga, u svačije namere, ali i demokratski proces, u slobodne izbore, nezavisne institucije, sve ono što bi trebalo da štiti naša prava? Naravno da treba da preispitujemo poteze i vlasti, i opozicije, interesnih grupa i nezavisnih institucija, ali ne u meri da negiramo bilo kakvu mogućnost da demokratski sistem može da funkcioniše na dobrobit svih.
Samo da ne bude politički!
Svako od nas je video veliki broj lokalnih i nacionalnih protesta, koji kada pokušavaju da reše nekada potpuno izolovani problem, tvrde da njihova akcija nije političke prirode. Manje akcije su dobar primer, kada se stanari opravdano bune protiv izgradnje neke monstruozne građevine ispred svojih prozora, oni skoro uvek potenciraju da nije u pitanju politički protest, kako bi taj problem rešila trenutna opštinska ili gradska vlast. Nekada se problem reši, nekada građani budu prevareni.
Istovremeno u svakom mestu u našoj zemlji se dešavaju slične, ili čak iste, stvari koje narušavaju normalan život. Ista muka, isti proces, isti rezultati. Rešenje je upravo da sve inicijative solidarno podrže jedna drugu, i da se zakoni i odluke revidiraju, a odgovorni sankcionišu. To je političko pitanje koje se rešava zakonima koje neko treba da predloži i većina da podrži. Izuzev ako neko misli da će neka revolucija rešiti sve te izolovane probleme. Ako ostaje svako sâm za sebe, pobediće ga na kraju uvek organizovana grupa koja će na istom ili drugom mestu nastaviti nekome drugom da ugrožava normalan život.
Virtuelni aktivizam, trend koji dominira
Usled promenjenog tempa života, drugačijih navika, želja i ambicija, društveno i političko angažovanje ljudi na terenu i u realnom životu je postalo zahtevnije nego ranije. Potrebno je izvesno vreme koje ljudi moraju da odvoje od posla, zabave ili trenutaka sa porodicom i da ga provedu sa ljudima sa kojima se ne slažu u svemu, iako imaju zajednički cilj. U međuvremenu je tehnologija napredovala, pa umesto novina i televizije za koje smo mogli da odredimo vreme kada ćemo ih konzumirati, sada se nalazimo „u povećanom stepenu” pažnje, jer smo postali vezani za pametne telefone koji nas stalno zasipaju nekim sadržajem, pozivima na akciju uz mnoštvo nebitnih informacija. Ekonomsko propagandne poruke, koje nisu predmet naše priče, dominiraju i doprinose opštoj buci. Kada smo izloženi prevelikom broju informacija, ne možemo dobro da razmislimo o njima, gubimo fokus i teško nam je da razaznamo šta je u našem interesu, a šta ne.
Usled te informacione buke ljudi teže da se fokusiraju na sitne razlike, gubeći iz vida širu sliku. Animoziteti i antipatije koji se, u principu, teško suzbijaju, ovde se prenaglašavaju, a ljudi i organizacije se posmatraju jednodimenzionalno. Osmišljene kampanje putem socijalnih mreža i drugih medija okrenute protiv nečega, dodatno zbunjuju ljude i često relativizuju postupke političkih i javnih ličnosti i organizacija koje nemaju dobronameran karakter. U tom moru informacija, zbunjenim ljudima je lakše da podrže klikom na tastaturi, nešto pojednostavljeno što možda samo zvuči kao dobra ideja, nego da upoznaju druge ljude, njihovu energiju i saslušaju drugačije argumente. Bez toga nema promena u društvu.
Pet minuta slave bez sekunde odgovornosti
Veliki broj elektronskih i štampanih medija, uz društvene mreže, kroz sopstvenu produkciju i u potrazi za senzacijama, promoviše ljude koji svojim upitnim stavovima postaju popularni. To mogu biti potpuni šarlatani, ali i stručnjaci sa zavidnim biografijama bez šireg uvida u društvene probleme i sa nedostatkom bilo kakvog aktivizma. Takva popularnost mobiliše pažnju kod ljudi koji nekritički prihvataju tuđe stavove. Na sreću ne mogu biti svi u fokusu javnosti sve vreme, pa slava ubrzo bledi. Da bi održali prisutnost u javnosti „influenseri” se onda okreću ekstremnim idejama i postupcima koji ponovo zaokupljuju pažnju, što proizvodi dodatno neodgovorno ponašanje.
Na primer, imamo u našem javnom prostoru jednog akademika koji trči od jedne opozicione stranke do druge, od jedne do druge organzacije, prvo podržava, a zatim ogovara istog predsedničkog kandidata, održavajući privid političke aktuelnosti, kako bi bio pozivan u medije i iznosio svoje stavove, koji nisu dosledni, zbog čega gubi poverenje. Tu su i analitičari koji su promenili nekoliko političkih opcija u potrazi za apanažom. Oni ekstremniji su se prebacili na Ju Tjub kanal, podilazeći publici senzacijom, a bez odgovornosti za ono što izgovaraju. I na kraju, tu su teoretičari zavere, protivnici svega, minorni populisti, podrivači demokratije i mnogi drugi koji nikada ne nude neko konstruktivno rešenje, već ponavljaju fraze: oni se bogate, ovi hoće da nas izdaju, oteli su nam državu, narodu će jednog dana da prekipi, motka će da radi, uz demagoške ekstremističke stavove i promociju sudnjeg dana.
Relativizacija
Jedna od metoda koju vlast i njeni promoteri koriste, kako bi pasivizirali one koji bi da podrže drugu političku opciju, je relativizovanje svega. „Kada su oni bili na vlasti radili su isto” je rečenica koja je postala opravdanje za korupciju, za izigravanje zakona, za odnos prema medijima i za spašavanje funkcionera stranaka koji svojim ispadima šokiraju ljude. Kada se sve relativizuje, teško je odvojiti ispravno od lošeg, a to odgovara organizovanoj grupi na vlasti.
Ipak nije sve tako crno
Iako je ovaj trend nepoverenja aktuelan svuda u svetu, naročito u eri Donalda Trampa koji je uspeo da promoviše svakojake ideje i dobije podršku za to, u stilu „nijedna vlast ne valja izuzev ako ja nisam predsednik”, postoje načini da se ipak demokratija i pravo na različita mišljenja očuva. Jer ako im dopustimo, agresivne manjine sa bizarnim idejama koje su u svojoj suštini ekstremističke će biti remetilački faktor za demokratske vrednosti koje podrazumevaju dogovor, konsenzus ili barem kompromis o nekom važnom društvenom pitanju.
Da se to ne bi desilo, potrebno je više odgovornosti, žrtvovanja slobodnog vremena i povećan angažman mnogih pojedinca i autoriteta kako bi promovisali drugačije ideje sa doslednim stavovima, u tradicionalnim medijima i na društvenim mrežama. Velika odgovornost leži na medijskim urednicima, kao i vlasnicima društvenih platformi koje se koriste za samopromociju. To nije pitanje cenzure, već je pitanje produkcije drugačijeg smislenog sadržaja, upozoravanja na neistinitost i pružanje adekvatnih argumenata protiv obmanjujućih materijala.
