Драган Луковић: Бокан против Устава и закона

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp

Један од државних приоритета у овом тренутку је да регулаторно тело РЕМ, које је по Закону о радиодифузији, члан 21, овлашћено да сузбија говор мржње, телевизији “Пинк” изрекне мере јер је као емитер омогућио да се на националној фреквенцији подстиче мржња због различите политичке опредељености или због припадања другој вери, нацији или етничкој групи.

У првом члану Устава пише да је Република Србија “држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима”.

Драгослав Бокан, по образовању редитељ, по тренутном статусу државни редитељ мегаломанских представа и критичар свега нормалног, учинио је кривично дело дискриминације по основу националне припадности, рођења и језика. Бавећи се на уличарски начин, пред милионским аудиторијумом, етничким пореклом Маринике Тепић, девојачко Чобану, он је сејао националну и етничку мржњу која је цивилизованом свету непозната и која треба да буде санкционисана.

У Уставу се, поновимо, у члану 21. забрањује следеће: “свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета”.

Члан 128. Кривичног законика прописује да ко учини ова и слична дела буде кажњен затвором до три године.

Имајући у виду регулативу, сасвим је јасно да би наведена особа требало да буде хитно процесуирана. Такво етикетирање, прозивање по националној основи, изречено у свесном стању, ради стицања популарности код екстремних кругова бирача, опасних секташа са друштвених мрежа, мора бити одмах и беспоговорно санкционисано. На његовом списку неподобних су, засад, високо котирани били Хрвати, Албанци и босански муслимани, а његов излив агресије може се пренети и на Бошњаке, Бугаре, Буњевце и друге. На његову несрећу, Србија има много припадника мањинских етничких заједница.

Посао државних органа је да сачине оптужни предлог или оптужницу на бази неспорних материјалних доказа. Тужилаштво једноставно мора да реагује и не сме да дозволи да Устав буде погажен и да они који у суштини срамоте српски народ вређањем других етничких група остану некажњени. О последицама конкретног случаја везано за односе с Румунијом, нашим традиционалним савезником и пријатељском земљом, да и не говорим. Ако тужиоци одговорно приступе свом послу учиниће нам се да постоји бар неки мали делић ове државе који понекад хоће и сме да стане у одбрану Устава и закона. Ако не, то ће бити још један случај који нам показује да немамо правни систем и да у судовима и тужилаштвима седе људи без морала, ћутолози који су потпуно без разлога ишли у школу.

У ширем друштвеном смислу, изван поменутих медијских и уставноправних оквира, “случај Бокан” је последица недостатка дијалога у друштву који код нас предуго траје и који је затровао наше јавно мњење толико да се језик мржње готово укоренио као нормално средство комуникације. У нашем друштву на делу је већ дуже време доминација Шмитовске поделе на “ми” и “они”, која се свакодневно сервира са “јавних сервиса” у државном и приватном власништву. Поделе су главни принцип егзистенције нашег друштва већ десет година: подела на поштену власт и непоштену опозицију, подела на нас, овдашње, и оне који су дошли и који ће нам променити структуру становништва (мигранти), подела на оне који су изнад закона и оне, обичне људе, за које закони важе, подела на Београђане, Војвођане, Нишлије и остале, итд, итд.

Те поделе сервиране су значајним делом с позиција власти и моћи и имају политичку сврху јер се подељеним друштвом лакше влада. Несумњиво је да су поделама и урушавању друштвених вредности као што су толеранција и мултукултуралност допринеле и друштвене мреже, то моћно електронско оружје 21. века. На њима се у опскурним групама окупљају истомишљеници, углавном екстремисти (леви, десни и други) и пркосе не само основним друштвеним вредностима већ и чињеницама, научним доказима и, у крајњој линији, здравом разуму. Развој нашег политичког система, његове кључне тенденције и стратегије владања, као и ширење друштвених мрежа додатно разарају наше друштво и урушавају вредности које су нам преко потребне: вредности толеранције, разумевања и мултикултуралности. То и такво друштвено урушавање опасније је од еколошких катастрофа и загађеног ваздуха који удишемо. Епидемија различитих облика мржње у друштву и ширење екстремизма и подршка њему разара наше друштвено ткиво и претвара нас у оно што нисмо по националном карактеру.

Допринос мањинских народа развоју Србије свакако је идентичан доприносу српског народа, и сваки покушај да се неко по том основу етикетира или “унизи” атак је на наше друштвене вредности. У том смислу решавање “случаја Бокан” било би подстрек јачању духа друштвеног заједништва у Србији, смањивању међунационалних тензија и нормализацији комуникација.

У политичком смислу, у амбијенту грозничаве пред-предизборне кампање започете интензивном поларизацијом и “скромним” уводом у грађански рат, решавање “случаја” Бокан на суду помогло би нормалнијим условима за изборе и већем поверењу политичких учесника.

БИОГРАФИЈА

Драган Луковић, рођен 1976. године. Дипломирао, магистрирао и докторирао на Факултету политичких наука у Београду. Стручњак за области савремени политички системи, локална самоуправа, стратешко планирање и брендирање територијалних јединица. Књижевник. Оснивач Покрета 2035.

Текст је објављен у Новом магазину.