Два аутогола напредњака у једном дану

Протеклог викенда за време грађанских протеста широм Србије, по први пут у једном дану СНС даје себи два велика аутогола. И то онда покушава немуштим спиновима да релативизује.

Први аутогол је направљен у Шапцу, за време грађанског протеста када је багером покушан пробој блокаде пута. Мучне снимке смо сви до сада већ видели. Најмрачније је то што је неко издао наредбу да се полиција, која је ипак до сада спречавала сукобе супростављених страна, повуче како би се уступио простор маскираним хуљама са чекићима и моткама да туку грађане, и за које се сумња да користе службена возила власти, што подсећа на најмрачнија времена деведесетих. Власт злоупотребљава полицију.

Други аутогол је организација свечане академије, односно прославе, за пар десетина хиљада присталица СНСа, усред катастрофалне епидемиолошке ситуације и то у затвореном простору, где се маске носе по слободном нахођењу, чиме се дискредитују све мере које доноси кризни штаб. То исто су радили и пред изборе 2020. године. Власт је лицемерна.

Сада, највиши функционери државе Србије, председник и премијерка, покушавају да, кроз релативизацију, оправдају ове догађаје, и то, коришћењем непримереног хумора, цитирањем реплике из филма Балкански шпијун, и фантазмагоричним описом онога шта се ту дешавало.  Уз наклоњене им, медијске перјанице које отплаћују своје синекуре и друге уносне послове са државом и неке моралне релативизаторе са твитера који упоређују изоловану акцију острашћеног полицајца у Србији, који баца жену преко одбојника на путу, са поступањем полиције у демократским државама.

Речник мржње, уз релативизацију сопственог непочинства и дозволу осуђеним ратним злочинцима да причају и раде шта хоће, да их неодоговорни појединци промовишу наружавањем приватних фасада зграда, метод су за стварање подела у друштву зарад очувања власти. Олако се схвата да је хушкање и сарадња са криминалцима и нитковима у државним редовима  довела до убистава политичких противника тих хушкача. За време Милошевића то је био Стамболић и чланови СПОа, затим премијер Зоран Ђинђић и на крају Оливер Ивановић против кога се водила мрачна кампања.

Оно што не допире до СНСа је то, да на овим просторима свако хушкање производи хорор, са небројеним жртвама, а не разбијене носеве и натечене очи услед сузавца приликом протеста као у другим демократским земљама. Тамо полиција не уступа место маскираним батинашима, који су јаки само у групи и када су наоружани, а знамо да су у ствари подле кукавице. Тамо криминалци не улазе у колону возила по команди и напуштају место злочина, које им је наредба полицији да се повуче обезбедила. То се виђа земљама које муче муку са криминалним наркокартелима. Зар је то Србија постала?

Све ово што се дешава је јако лосе, корупција и криминал се виде на сваком кораку, од непланске градње и прилагођавања закона свакоме ко плати, преко намештених тендера и стварања монопола и картела, који одговарају превасходно корумпираним представнцима државне администрације који делују у садејству са такозваним бизнисменима и инвеститорима. И то се види у сваком граду и општини у Србији, од најразвијенијих попут Београда, до најнеразвијенијих попут, рецимо, Тутина. Закони и прописи су прилагођени спрези криминалаца и државних службеника.

Оваквом атмосфером, представници СНСа као најодговорнији сносе сву кривицу за реакције. Оваквим потезима, поред слуђивања људи разноразним лажним и полуистинитим информацијама, стварају поделу у друштву чија је последица острашћеност људи до нивоа грађанског сукоба, а већ смо видели како то изгледа у пракси деведесетих година. Ако се опстанак на власти посматра као питање живота и смрти, онда можемо да претпоставимо да ће и расплет бити такав.

Преостаје ми да апелујем на власт да смири своје страсти, да почне нормално и пристојно да комуницира и да почне да примењује закон када су у питању криминал и корупција, како би се направила иоле нормална атмосфера пред изборе на пролеће. Нормално је да се мирно смењују политичке опције, и нормално је да у политичком животу учествује више политичких опција. То је друштво коме тежимо.