Непотребне обавезе и догме уместо функционалне писмености

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp

Ових дана се навршава двадесет година од почетка пројекта увођења веронауке и грађанског васпитања у процес наставе, што је повод за дискусију о процесу образовања и великог броја непотребних, а наметнутих обавеза за ђаке.

Пре свега, требало би да се мало запитамо о томе какву школу желимо, из перспективе ђака, просветних радника и родитеља. Најједноставније речено, суштина би била да кроз усмереност на учење и примену наученог омогућимо деци да остваре своје потенцијале. Али да ли је тако? Свакодневно видимо да чим се се појави неки друштвени проблем, истовремено се појаве и гласови који кажу то треба да буде обавезан предмет у школи, као да не постоји нешто што се учи и у породици, у друштву вршњака, и из животног искуства. Исто тако, различите интересне групе имају идеју да се у школи учи оно што њима треба, а упитно је да ли је потребно ђацима.

Погледајмо главне проблеме образовања око којих се слаже већина друштвених актера:

прво, и летимичан поглед на програм и обавезе ђака, нам показује пренатрпаност садржајем, који је оптерећење и за ђаке и за наставнике. О томе највише сведоче сами наставници који те програме спроводе у дело, а чујемо да се и родитељи код куће боре са домаћим задацима. И то у млађим разредима, после дижу руке, јер не могу висе да прате захтеве програма. Постаје преобимно и за родитеље.

Друго, административна оптерећења за наставнике су такође додатни проблем, неко је пренормирао цео процес, а велики број обавезних семинара за наставнике је сумњивог квалитета, и слободно се може рећи, непотребан и служи да испуни форму и за лаку зараду већине лиценцираних продаваца тих услуга. То је иначе тренд у свим друштвеним областима, пренормирање, наметање непотребних обавеза, и услуга које морају користити, што је нарочито видљиво у привреди. Уместо да се олакша пословање, оно се компликује.

Треће, Програм за међународну процену ученика (ПИСА) који тренутно мери математичку, читалачку, научну и научну компетенцију петнаестогодишњака, показује да су наши ђаци у великом броју функционално неписмене особе. У односу на просек земаља (ОЕЦД) у којима се то мерење врши, наши ђаци заостају у свакој наведеној области и од 79 земаља заузимају 45. место (Данас, 03/12/2019).

Четврто, евидентно је да у средњим школама наставници предају и ђацима који не могу да прате програм, што представља велики проблем за организацију наставе, а то се касније преноси и на факултете, и то када су у питању бољи ђаци. И тако бисмо могли у недоглед да набрајамо. Ипак покушао бих да изнесем нека размишљања и моделе како бисмо могли да приступимо решавању проблема у образовању.

Предложио бих, као и проф. др Александар Бауцал (подкаст Агеласт, 08/10/2021), да услед замора од константних реформи, које како видимо не решавају проблеме, већ намећу нове, да се направи пауза од две године уз један прави дијалог о образовању у коме би учествовали сви актери и изнели своја мишљења о процесу, а министарство које би модерирало те разговоре би, на основу те анализе прилагодило систем и тиме га учинило транспарентнијим и пре свега прихваћеним. Да подсетим, сличан модел је раније, 2008. године применила министарка Снежана Марковић са својим тимом, испред Министарства омладине и спорта, приликом израде Стратегије о младима, која је остала, после њеног мандата, само мртво слово на папиру, упркос великом броју реализованих смислених пројеката, а притом је цео процес позитивно оцењен и то на европском нивоу.

У међувремену, поучени одвијањем наставе у доба короне, наставни програми би били смањени, преоптерећеност градивом би се заменила радом на бољем разумевању материје, уз слободу наставника да прилагођавају програм ђацима, на добробит и једних и других. Тако би се више посветили садржају и дискусији, чиме би се подстакло размишљање и на тај начин лакше градиво.

И ту се враћамо на почетак текста. Све остало што не би требало да буде у школи би морало да се измести у организације или институције које се баве тим друштвеним темама. Могућност избора је вредност која више доприноси интересовањима, него наметање непотребних обавеза. Зашто и веронаука и грађанско васпитање морају бити уопште предмети у школи? Или зашто се веронаука не учи у верским објектима, као што каже и некадашњи министар Срђан Вербић (Н1, Нови дан, 08.11.2021)? А додајем, они могу бити дотирани од државе у складу са бројем ђака који се пријављују на ту врсту наставе, ако се неко плаши изненадног укидања тог предмета. Или зашто се грађанско васпитање, које је некада било у опису посла невладиних организација не може одвијати кроз фондове за ту намену, исто у складу са бројем пријављених ђака? За грађанско васпитање постоји мноштво идеја, од укључивања ђака у различите пројекте до израде самосталних пројеката. А да не говоримо о могућности прављења виртуелних занимљивих садржаја. Исто се могу потрудити и они који осмишљавају и практикују програм веронауке. Грешка која је направљена пре двадесет година остаће нам ту заувек у некој форми, изузев ако садашња владајућа гарнитура има храбрости да направи један добар корак, или нека будућа, укидањем обавеза којима није примарно место у школи.

А све друго, за шта неко мисли да мора да буде обавезан предмет, или што се испостави као важна ствар у дијалогу свих актера се може осмислити пре у форми кратког неформалног курса, или чак као вршњачко образовање, а не да буде измишљање предмета који нема садржину ни за једно полугодиште, а камоли да се учи сваке године. Они који су у настави то најбоље виде и знају. Зашто се њихово мишљење не уважава? Утисак је да се сви друштвени проблеми преламају преко школе, а она нити може да их реши, нити је место за решавање свих проблема. Много тога долази из породице и окружења, а и пропаганда и јавни говор чине своје.

Да закључим, мање је у овом случају више, слобода и креативност у приступу дају боље резултате, а не наметнуте и непотребне обавезе, и то није случај само у образовном систему. Превелики број часова и превелики број предмета очигледно не решавају проблеме које је утврдило ПИСА истраживање, а то је, понављам, да нам је велики број деце функционално неписмен. Пренормирање и непотребна аднинистрација у свакој области гуше иницијативу и креативност, а то су управо вредности које је потребно развијати. А школа не служи за учење догми, већ напротив, да их преиспитује.

Објављено у Данасу 17. новембра 2021.