Непотребне обавезе уместо функционалне писмености

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp

Да ли је образовни систем постао место за експериментисање са различитим бескорисним школским програмима и лаку зараду неких интересних група, као што су издавачи уџбеника и «продавци семинара»?

Пре него што одговоримо на то питање, требало би да се мало запитамо о томе какву школу желимо, из перспективе ђака, просветних радника и родитеља? Најједноставније речено, суштина би била да кроз усмереност на учење и примену наученог омогућимо деци да остваре своје потенцијале. Али да ли је тако? Свакодневно видимо да чим се се појави неки друштвени проблем, истовремено се појаве и гласови који кажу то треба да буде обавезан предмет у школи, као да не постоји нешто што се учи и у породици, у друштву вршњака, и из животног искуства. Исто тако, различите интересне групе имају идеју да се у школи учи оно што њима треба, а упитно је да ли је потребно ђацима.

Погледајмо главне проблеме образовања око којих се слаже већина друштвених актера:

прво, и летимичан поглед на програм и обавезе ђака, нам показује пренатрпаност садржајем, који је оптерећење и за ђаке и за наставнике. О томе највише сведоче сами наставници који те програме спроводе у дело, а чујемо да се и родитељи код куће боре са домаћим задацима. И то у млађим разредима, после дижу руке, јер не могу висе да прате захтеве програма. Постаје преобимно и за родитеље.

Друго, административна оптерећења за наставнике су такође додатни проблем, неко је пренормирао цео процес, а велики број обавезних семинара за наставнике је сумњивог квалитета, и слободно се може рећи, непотребан и служи да испуни форму и за лаку зараду већине лиценцираних продаваца тих услуга. То је иначе тренд у свим друштвеним областима, пренормирање, наметање непотребних обавеза, и услуга које морају користити, што је нарочито видљиво у привреди. Уместо да се олакша пословање, оно се компликује.

Треће, Програм за међународну процену ученика (ПИСА) који тренутно мери математичку, читалачку, научну и научну компетенцију петнаестогодишњака, показује да су наши ђаци у великом броју функционално неписмене особе. У односу на просек земаља (ОЕЦД) у којима се то мерење врши, наши ђаци заостају у свакој наведеној области и од 79 земаља заузимају 45. место.

Четврто, евидентно је да у средњим школама наставници предају и ђацима који не могу да прате програм, што представља велики проблем за организацију наставе, а то се касније преноси и на факултете, и то када су у питању бољи ђаци. И тако бисмо могли у недоглед да набрајамо. Ипак покушао бих да изнесем нека размишљања и моделе како бисмо могли да приступимо решавању проблема у образовању.

Предложио бих, као и неки други стручњаци, да услед замора од константних реформи, које како видимо не решавају проблеме, већ намећу нове, да се направи пауза од две године уз један прави дијалог о образовању у коме би учествовали сви актери и изнели своја мишљења о процесу, а министарство које би модерирало те разговоре би, на основу те анализе прилагодило систем и тиме га учинило транспарентнијим и пре свега прихваћеним. Да подсетим, сличан модел је примењен раније, 2008. године испред Миснистарства омладине и спорта и цео процес је позитивно оцењен и то на европском нивоу.

У међувремену, поучени одвијањем наставе у доба короне, наставни програми би били смањени, преоптерећеност градивом би се заменила радом на бољем разумевању материје, уз слободу наставника да прилагођавају програм ђацима, на добробит и једних и других. Тако би се више посветили садржају и дискусији, чиме би се подстакло размишљање и на тај начин лакше градиво.

др Лазар Марићевић, Председник иницијативног одбора Покрета 2035