Промоција књиге „Контраендорфин“ Светислава Басаре прекинута је и пре него што је почела у Аранђеловцу, прошле недеље, од стране петнаестак присталица „десничарске“ Српске странке Заветници. Разуларени чланови аранђеловачког огранка ове квази – десничарске странке су се на овај чин одлучили, како су медији јавили, јер „нико нема право да блати Андрића и Десанку Максимовић“. У фокусу им је била Десанка Максимовић, јер им се није допало оно што је писац књиге, двоструки лауерат Нин-ове награде Басара, фантазирао о њој у својом делу. Басара није ни историчар ни књижевни теоретичар да би се бавио ликом и делом Десанке Максимовић, а у свом иначе одличном роману, Десанкин лик је карикирао до неслућених размера, јер на то има право. Додуше, као и Андрићев, који је је централнији лик књиге од Десанке, ако већ треба да меримо значај ова два писца – као ликова Басариног прозног дела.
Романи су фикција, плод маште и талента, снаге уме и вештине да седите сатима и сатима над рукописом, пишете, читате и поправљате! Али ово није текст о књигама већ о акту који је сасвим сигурно суспендовао слободу изражавања као основну уставну слободу, право на уметнички рад и слободу стваралаштва. Трагично је да писац таквог калибра, вероватно наш највећи живи, буде мета једне групице инструираних локалних десничара и да у срцу Србије не може да промовише своју књигу. Одговорни за овај невероватни случај који се дешава у XXИ веку су пре свега организатори манифестације и држава. Није се смело догодити да група, која сигуран сам ретко посећује било какве књижевне трибине, дође до бине, вређа књижевника и прекине промоцију. То се могло и морало спречити! Али није се спречило! Према извештајима медија полиција је дошла тек после завршеног инцидента, мада то није био инцидент него брука. Сачинила је о томе записник, али је остало непознато да ли је након тога предузела било какве радње, да ли су идентификована лица која су прекинула промоцију и да ли су против тих лица покренуте било какве радње или сачињене адекватне пријаве, како Устав и закони ове земље налажу. То би јавност у Србији морала што пре знати!
Ако се читава ствар заврши на том једном полицијском записнику, потпуно је јасно да је држава заправо затворила очи пред чином озбиљног нарушавања слободе изражавања и слободе стваралаштва, те да су неке групе и групице изнад закона. О томе шта ће надлежни органи учинити или су учинили треба да се позабаве медији, као и грађани, удружења и политичке странке.
Субјекат који је организовао ову суспензију уставних права Светиславе Басаре је минорна десничарска организација „Заветници“. Није њима ово ни први ни последњи пут да против нечега оштро протествују и да вређају и спречавају одржавање одређених догађаја или промоција. Они просто раде шта им се каже! У Аранђеловцу су бранили Десанку и Андрића, у неком другом граду браниће неког другог.
Врло је сумњиво да „Заветници“ имају, као маргинална странка, толики простор на про-владиним медијима и у таблоидима и тешко је поверовати у то да њихове активности не аминује неко са врха. У том смислу они су продужена рука властодржаца, један мали шраф у инсталираном десном спектру српске политичке сцене, који треба да онемогући појаву кредибилне деснице и који треба да „одвуче“ бираче десне оријентације ка странкама „произведеним“ од стране власти.
