«Fiks ideje» pojedinaca i grupa koje veruju da su oni ti izabrani koji bi trebalo da nameću svoju volju svima, a koja se zasniva na uskraćivanju prava nekim drugim ljudima je pojava koja postoji otkad i čovečanstvo. Ipak, društveni i tehnološki napredak je uticao na to da se ograniče fundamentalističke ideje kako bi što veći broj ljudi uživao u onome što zovemo ljudska prava. Neke zemlje se uspešnije nose sa time, dok politička i/ili verska elita u nekim drugim državama zasnivaju svoju vlast na ekstremno konzervativnim idejama koje onemogućavaju građanima da normalno žive i ponašaju se kako žele bez ugrožavajanja drugih. Bez izuzetaka, iza ekstremističkih i fundamentalističkih ideja se kriju male grupe ljudi koje žele moć, novac i privilegije na uštrb sloboda drugih ljudi.
Fundamentalizam i ekstremizam
U vremenu savremenih telekomunkacionih tehnologija imamo mogućnost da direktno vidimo šta se dešava svuda na planeti, izuzev u nekoliko zemalja zbog strogih i restriktivnih mera diktatorskih režima. Možemo da vidimo bunt građana u Iranu zbog smrti Mahse Amini koja je nastupila nakon hapšenja usled nepravilno pokrivene kose po proceni moralne policije. U zemlji, koja je do kraja sedamdesetih godina ličila na bilo koju evropsku zemlju, ovakav događaj se nije mogao otrpeti i veliki broj građana protestuje. Šta će se dešavati u sledećim nedeljama imaćemo prilike da vidimo, ali je jasno da je u pitanju podeljeno društvo, gde veliki broj građana žudi za slobodama, a naročito žene koje najviše trpe, dok manjina nameće svoje ideje i viđenje sveta. Sudeći po brojnim protestima vreme je za promene.
Kada se govori o fundamentalizmu, najčešće se za primer uzima islamski, najviše zbog povezanosti religije i države, kao da se zaboravlja na hrišćanski koji je dosta oslabljen zbog sekularizma, što je proizvod stoleća borbi. Međutim, hrišćanski fundamentalizam takođe tinja u nadi da će se vratiti vreme kada je crkva imala ekskluzivno pravo da procenjuje šta je dobro i loše za društvo, i za pojedince. U nekim zemljama hrišćanska kultura je ugrađena u različite političke običaje, gde je čak i deo inaugurativnog procesa.
Kod nas se pojavio jedan broj političkih aktera, ekstremno konzervativnih sa idejama koje veličaju nekakve vrednosti koji ni sami ne mogu da definišu, sve vreme pozivajući se na tradiciju i crkvu, odakle pokušavaju dodatno da mobilišu biračko telo. To su Dveri, novi DSS, Zavetnici i neke grupe i pojedinci koji ne mogu da vode smislen razgovor izuzev tog koji se bazira na floskulama, demagogiji i populizmu. Za njih ne postoji druga priča. Pored zastupnika kvazi tradicionalističkih ideja, tu se okupljaju i teoretičari zavere, ravnozemljaši, borci protiv 5G tehnologija i razni anarhisti i jurodivi, zajedno sa jedinim doktorom, nosiocem liste jedne od navedenih stranaka, koji s osmehom na licu priča kako lekovi ne treba da se piju i da je priroda sve organizovala tako da sama rešava stvar. Sve se to plasira uz obavezni dekor sa krstovima i ikonama, čime se zloupotrebljava hrišćanska simbolika u čijoj se suštini nalazi ljubav.
Društvene polarizacije
Savremeni politički aktivizam se zasniva na društvenoj polarazaciji, odnosno svaka društvena pojava, ideja ili projekat se posmatra sa suprostavljenih pozicija. Ta tehnika nije politička novina, ali s obzirom na agresivne medije, tradicionalne i nove, stiče se utisak da je to supreostavljenost sveprisutna. Političke stranke, se trude da polarizuju njima značajne teme, kako bi osnažili svoju grupu, na osnovu psihološke tendencije da se pojedinci prilagođavaju grupnim normama, i zato što o mnogim pitanjima nemaju dovoljno informacija da bi formirali sopstveni stav. Postojanje protivnika je nekad dovoljno da bi se grupa homogenizovala. Ko ima veću medijsku moć, može da računa da će više širiti svoj stav o nekoj političkoj temi. Uz to, ako ima organizovan tim, nametaće svoj stav i na druge načine, kao što to čine sve organizacije od pamtiveka. I trudiće se da razbija homogenizaciju protivničke grupe, rovareći, potkupljujući i medijski blatiti njihove predstavnike, ali i ideje. A sve se svodi na jednu stvar – ili si za nas ili protiv. Odnosno, kada su u pitanju referendumske ideje, koje po pravilu dele građanstvo, što može imati dalekosežne posledice po društvo u zavisnosti od teme. Ostaju gorki ukusi poraza, ali i pobede.
Danas, na društvenim polarizacijama svoju politiku, uglavnom, zasnivaju krajnje konzervativne, desničarske organizacije koje po pravilu imaju tendenciju da uskraćuju prava i uvode zabrane, koje se odnose, prevashodno, na lične slobode. Slika je crno bela, nijanse ne postoje. Skoro da postoji revolucionarni polet, da će ekstremni konzervativci svojim politikama menjati sve, a obično žele da ulaze u privatne živote građana, pozivanjem na više ciljeve, koji opet nekako odvedu u militantizam. Istorija je zapostavljena, ljudima deluje kao da ništa nije izvesno, da se svi bore za vlast i da sistem ne valja, nastupa anarhističko razmišljanje, a gde to vodi?
Onda čak i umerene stranke, počinju da koriste ekstremniju retoriku, kao uvod u iste takve politike, u strahu od gubitka birača.
Normalost na margini
Ako se sposobniji, kredibilniji i uopšteno rečeno obični ljudi ne bave politikom, prostor je upražnjen za različite avanturiste, narcisoide, egomanijake, oportuniste i druge koji će se samostalno ili uz pomoć vlasti organizovati dovoljno da budu na glasačkom listiću. To je ulaznica u nacionalnu, pokrajinsku, gradsku ili lokalnu skupštinu, građani biraju iz ponuđenog bez obzira da li im se neko drugi više sviđa, ili pod opravdanjem da biraju manje zlo.
Iako je lako imati politički stav, jer on ne mora da se zasniva ni na kakvom logičkom sudu, iskustvu ili znanju, političko delovanje je složen posao koji zahteva dosta energije i vremena ali ipak ne toliko da to oduzima ceo dan i postaje životni poziv. Dovoljno je nekoliko sati nedeljno, planiranje i učestvovanje u nekoj akciji, kreiranje zakonskog predloga uz shvatanje da se slažemo oko nekoliko, a ne svih stvari.
Kad već mogu da se organizuju gore pomenuti kvazi ekstremisti i fundamentalisti, zašto to ne možemo mi sa druge strane, zar svako mora da igra samostalno u timskom sportu. Zar ne izaziva kontrareakciju baljezganje nesposobnih iz vlasti i dela opozicije? Zar mi treba da se vraćamo u devedesete godine, da doživljavamo sve ponovo, zato što se normalna, tiha većina povukla pred naletom iz budžeta subvencionisanih verbalnih siledžija? Da živimo šest meseci posle izbora bez vlade? Da slušamo jednu te istu priču koja urušava zdrav razum kako je koda nas sve najbolje? I da na kraju svega pogledamo u novčanik koji je sve prazniji? Ako mi nemamo vremena, a oni očigledno imaju, onda ništa.
Tekst je objavljen u Novom magazinu broj 596 u rubrici Alarm koju uređuju dr Lazar Marićević i dr Dragan Luković.
