Kad bismo analizirali nametnute teme u medijskoj sferi, videli bismo da većina njih nema veze sa stvarnim pitanjima koja tište građane i građanke naše zemlje. Za veliki deo preduzetnog i kvalifikovanog radnog kadra, ali i onih s nižim kvalifikacijama, potraga za boljim standardom završava se u inostranstvu jer ovde nemaju mogućnost da zarade dovoljno kako bi osnovali ili izdržavali porodicu, skućili se i živeli normalno kao većina stanovnika u demokratskim zemljama.
Kada će biti bolje?
KLJUČNE SU IDEJE: To ne zavisi samo od promene vlasti, kako se misli, već od ideja, projekata i politika koje bi učinile naše društvo boljim i, nakon svega što smo preživeli, povratile dostojanstvo ljudima i veru u budućnost, kako kod starijih tako i kod mladih. Problem je sistemske prirode i tiče se našeg društveno-političkog uređenja, kao i demontiranja interesnih grupa koje su u očuvanju svojih monopola postale sve agresivnije, zajedno sa stranim faktorom koji dolazi sa istoka.
Iako se i na zapadu postavljaju pitanja o krizi demokratije, građani u Srbiji deluju razočaranije u demokratske postulate iako kao društvo nismo ni dostigli nivo konsolidovane demokratske zemlje s funkcionalnim institucijama i neselektivnom primenom zakona. Ono što se kod nas često gubi iz vida je činjenica da se demokratsko društvo gradi i da u tom procesu postoje usponi i padovi. Tako je i u kontekstu budućnosti Evropske unije, ali i u kontekstu budućnosti Republike Srbije.
Uopšteno govorim o slobodi pojedinca u društvu koje brani njegove interese omogućavajući mu da radi, da se obrazuje, da se leči i da štiti privatnu imovinu svih ljudi jednako. U sadašnjim okolnostima nama takvo društvo deluje kao utopija jer vidimo da kod nas ne funkcioniše tako. Kod nas strani i neki domaći propagandni servisi to predstavljaju drugačije – da se manemo demokratskog sveta i okrenemo zemljama koje to nisu. Recept za propast.
BITNA PITANJA: Opet, kada razmišljamo o ljudskim potrebama, postavljamo li prava pitanja?
Šta većinu ljudi danas interesuje? Egzistencija, posao, sopstveno školovanje ili školovanje dece i na koji način? Da li opažaju da to mogu dobiti svojim trudom ili pripadnošću partiji, kupovinom diploma ili preko veze? Misle li da je to fer? Jesu li u opoziciji ljudi koji su na tržištu, preduzetnici, zaposleni u privatnim firmama, a da oni u državnom sektoru podržavaju, „silom ili milom“, vladajuću stranku?
Da li je ekologija primarno pitanje za većinu ljudi, iako bi trebalo da bude, ako ne mogu da priušte sebi ne samo osnovne potrebe već pripadaju nižoj srednjoj klasi? Zašto u svakoj zgradi imamo devedeset pet odsto normalnih ljudi i jednog ili dvoje koji opstruišu normalno funkcionisanje – tresu prašinu na vašu terasu, bacaju đubre u dvorište, kvare ulazna vrata? Ko i kako može to da reši?
KADROVSKI POTENCIJALI: Na primeru Srpske napredne stranke najbolje se vidi nedostatak kvalifikovanog kadra koji može da obavi smislen posao. Primere nesposobnosti vođenja javnih preduzeća već vidimo, recimo EPS-a, ali tek kada odu sa vlasti otkriće se razmere nekompetentnosti i javašluka. Doduše, njihov lider primarno ceni lojalnost, koja se mora potvrditi rečima u svakom nastupu, a i po kazivanju drugog ešelona vlasti, oni sami su mobingovani jer ih „ovaj cima“ kad god mu se prohte, u cik zore, noću, ko zna kad. Zato i privlači nesposobnjakoviće bez dostojanstva.
Isto to može se desiti i opoziciji, da ne može da mobiliše kompetentne kadrove za obavljanje poslova. Štaviše, kad pogledamo strukturu opozicionih stranaka, one su uglavnom nekako našle kadrove da upotpune odborničke i poslaničke liste, a ko se tu sprema za obavljanje izvršnih funkcija i postoji li uopšte potencijal za tako nešto? Ako je ideja da, kada osvoji vlast, opozicija preuzme retke kadrove koji u SNS-u umeju da obavljaju neki posao, a moraće i one nesposobne, bićemo u još većem problemu nego sada. Em će se ovi SNS-ovci rehabilitovati, em neće biti nikakve realne promene, sve će biti isto, nastaviće se svi projekti jer niko i ne pomišlja da bilo šta vraća u prvobitno stanje. Polako odustaju.
Opozicija, isto tako zatvorena u svoje „lojalne“ krugove, bez zajedničke vizije o budućem društvu, mestu Srbije u svetu i stvarne želje za promenom, služiće SNS-u, koji će na osnovu rezultata na sledećim izborima razmišljati koga će jeftinije potkupiti ili prevesti u svoje redove. Izborni rezultati koji ukazuju na pad SNS-a lako će se promeniti u njihovu korist postizbornom kombinatorikom. Sadašnje stranke više nisu mesto gde se vodi razgovor o politici i politikama već funkcionišu na sledeći način – misli kako hoćeš, ali uradi kako ti ja kažem. Formula za propast.
DIJALOG U OPOZICIJI: Da bismo napravili demokratsko društvo koje podrazumeva pravo glasa i slobodne izbore, načelo jednakosti svih građana pred zakonom, slobodu govora, medija i okupljanja, pravo na privatnu svojinu i privatnost, obrazovanje koje upućuje građane u njihova prava i obaveze, podelu na tri međusobno kontrolne grane vlasti, s naglaskom na nezavisno sudstvo i koncept vladavine prava gde su svi akti i postupci vlasti usaglašeni sa ustavom i zakonom, neophodno je da se o tome priča. Stalno.
Ovde svi navedeni nameću tezu da je ljudima dosadilo da to slušaju, ali naprotiv, žele da budu uključeni i u skladu sa svojim vremenom upoznati sa onim što im omogućava bolji život. I građanima nedostaje politički razgovor. Ne zaboravimo da je i SNS došao na vlast s promenjenom retorikom koja je zvučala kao da se radi o jednoj replici hrišćansko-demokratske partije u Nemačkoj, s liberalnim vrednostima, privržena Evropskoj uniji. A onda se opozicija naljutila na sve, izgubila potencijalne partnere i kao uvređena mlada deset godina traži svoj smisao političkog delovanja.
NOVI DOGOVOR: Sada kada se iskristalisalo ko je na kojoj strani i ko kakvu agendu ima, vreme je za opšti dogovor među svima koji opoziciono misle i smatraju da se može napraviti prava promena. Vreme je za razmenu mišljenja i uključivanje ljudi koji nešto o nečemu znaju.
To inače predsednik SNS-a stalno radi, samo uviđajući njegov karakter, mnogi ne žele da rade s njim, na našu sreću.
Nisu samo u pitanju glasovi i osvajanje vlasti. Videli smo na primeru Crne Gore kako se sve može promeniti u roku od dve godine. Vreme je za podsticanje na saradnju i razmišljanje o tome odakle prvo početi i ko će se prihvatiti posla, a da nije samo poslušni partijski vojnik koji će prve dve godine učiti posao na izabranoj ili dodeljenoj mu funkciji.
To je jedini način da bar neka grupa ljudi, volela se međusobno ili ne, odgovorno pristupi zadatku vraćanja Srbije među demokratske države jer sada imamo nešto što se može nazvati tihi državni udar, kada jedna osoba, van svojih ustavnih ovlašćenja, obavlja sve funkcije, a to je sebi omogućila, između ostalog, krojenjem izbornih zakona po svojoj meri.
Ako tog dijaloga nema, onda ništa, svako će vući na svoju stranu, svi će se praviti pametni i pojedinačno neselektivno kritikovati postupke vlasti bez ideje o društvu zasnovanom na individualnim slobodama i zaštiti svih prava. Imaginarni ekonomski uspesi će biti ispred podrške preduzetništvu, kreativnosti i mogućnosti da svako razvija svoj posao uz zaštitu države.
