Često čujemo da se sve političke ideje na kraju svedu na ekonomiju. Ali samo u razvijenim demokratskim zemljama. U svim ostalim, u koje spada i Srbija, se podrazumeva da država nešto „deli“, kao da je njeno. I minimalnu zaradu i penziju i obećanja da će one porasti uprkos tome što ih inflacija „pojesti“ i što one nemaju pokriće u rastu BDP. To je tužna činjenica naše makro ekonomije koju kao potrošači osećamo indirektno.
Ono što osećamo direktno i što je još tužnije je kada kupljeni proizvod, za koji smo dali svoj novac, nije kvalitetan, ima perfidno osmišljenu deklaraciju kako bi se prodavac zaštitio i postoje prepreke kada je potrebno da taj proizvod vratimo. Ako kupite neki odevni proizvod ili obuću, i kada ustanovite da vam ne odgovara, povratak svog novca je težak proces, jer vas prodavac svojim stavom i zakonskim mogućnostima praktično tera da odustanete od procesa. Situacija se malo promenila, ali osećaj kada bi trebalo da vratite proizvod i dalje nije prijatan.
Novi novi Zakon o zaštiti potrošača je usvojen u septembru 2021. godine, zbog usklađivanja sa propisima Evropske unije, jer jedno od poglavlja u procesu pristupanja se tiče upravo prava potrošača. Iz udruženja potrošača kažu da ni prethodni zakon nije bilo loš, ali da se nije primenjivao, ili bolje da kažemo nije imao ugrađene mehanizme za svoju primenu. I novi zakon odmah po usvajanju se pokazuje kao problematičan, jer su prvobitni rokovi od tri i šest meseci za određene slučajeve, pomereni i za godinu dana, što opet uvodi sumnju u njegovu praktičnost i primenljivost.
Šta je dobro u novom zakonu?
Kada sagledamo novi zakon videćemo da su definisana neka dobra rešenja, ali i da postoje nedostaci u odnosu na evropsku praksu.
Prva važna novina je formiranje registra „NE ZOVI“ čime je propisana zabrana upućivanja poziva i slanje poruka potrošačima čiji su telefonski brojevi upisani u registar potrošača, a koji ne žele da učestvuju u ovakvom vidu oglašavanja, da primaju promotivne poruke ili da ih jednostavno neko zove da im prodaje neku robu ili uslugu. Registar će se voditi u okviru RATEL-a, regulatornog tela nadležnog za elektronske komunikacije, na osnovu obrasca i bez naknade, a proces registracije će se vršiti preko operatera elektronske komunikacije sa kojim potrošač ima zaključen ugovor. Na žalost, rok za formiranje ovog registra je pomeren na godinu dana od stupanja na snagu zakona. Ali biće…
Čitamo u poslednje vreme da su kupci iznenađeni visinom ispostavljenih troškova za neku uslugu. Po novom zakonu, to više neće biti moguće jer će prodavac ili pružalac usluga morati da napravi PREDRAČUN za troškove koji su viši od 5000 dinara i da pribavi pisanu saglasnost kupca. Postoji i tu jedna začkoljica, ako je cena ugovorena na osnovu izričite tvrdnje prodavca za tačnost predračuna, on ne može tražiti povećanje cene. Ukoliko nema izričite tvrdnje, prodavac ne može zahtevati više od 15% povećanja, izuzev ako nije drugačije ugovoreno.
Ukoliko potrošač koji smatra da je oštećen za vreme postupka reklamacije, ili mu se odbije reklamacija i time ne reši spor sa trgovcem, pristupiće se procesu MEDIJACIJE gde je trgovac u obavezi da prisustvuje, ako kupac to zahteva. Vremensko trajanje procesa je ograničeno na devedeset dana, a prodavac je takođe u obavezi da istakne obaveštenje o ovoj mogućnosti u prodajnom objektu na vidnom mestu . Proces se može okončati obustvom ako nema svrhe dalje voditi postupak, preporukom o načinu rešavanja spora i sporazumom koji može imati snagu izvršne isprave. U odnosu na prethodni zakon, novina je to što prodavac po starom zakonu nije bio u obavezi da prisustvuje procesu. Tu se mogu naslutiti teškoće u primeni. Naime, kako tvrde iz udruženja potrošača „Efektiva“, u primeru loše obuće sa početka teksta, trgovci pri odgovoru na reklamaciju mogu priložiti rezultat ispitivanja u laboratoriji za koje postoji sumnja da nisu verodostojni, jer deluje kao da prodavac popunjava isti blanko obrazac, pa kupac mora da traži veštačenje. Onda u procesu medijacije prodavac može ostati pri svom iskazu što kupca ponovo ponovo upućuje na vođenje sudskog spora.
Takođe, napravljena je lista prekršaja na osnovu kojih će tržišna inspekcija moći odmah da uručuje trgovcima prekršajne naloge – ako trgovac neće da primi reklamaciju ili ako ne izda potvrdu o reklamaciji, kao i to da nedostavljanje ambalaže više uslov za odbijanje reklamacije.
Ipak bez kolektivne tužbe
Za razliku od zakonskih propisa u zemaljama Evropske unije, novi zakon nije uveo mogućnost kolektivne tužbe za šta su se zalagala sva udruženja potrošača, kao i potrošači u Srbiji. Važna promena bi bila da putem kolektivne tužbe, u slučaju dobijanja spora, svi kupci budu obeštećeni jer za sada postoji mogućnost da trgovci budu samo kažnjeni.
Uz mogućnost kolektivne tužbe, ovaj zakon bi bio smisleniji, iako ima prostora da se na njemu još radi i da se razmišlja o dodatnim temama uz poređenje sa najboljim i najprimenljivijim rešenjima u Evropskoj uniji. Inače, ovde postoji važna neusaglašenost između različitih ministarstava. Ministarstvo trgovine, navodno nema ništa protiv kolektivne tužbe, ali o tome odlučuje Ministarstvo pravde. Pre nekoliko godina, odlukom Ustavnog suda kolektivna tužba je izbačena iz Zakona o parničnom postupku i posle je samo najavljivano da će biti vraćena. u međuvremenu smo doživeli da je povučen predlog novog Zakona o parničnom postupku 2021. godine, jer su rešenja bila katastrofalna, a naročito su favorizovane banke, baš u slučaju kolektivnih tužbi protiv njih. O ovome je dosta pisano, doneto je i tumačenje Vrhovnog kasacionog suda u korist banaka, ali su ostale sporne kolektivne tužbe u Zakonu o zaštiti potrošača. Ovo je još jedan dokaz, kako se ovde nestrateški i nesistemski razmišlja, a sve zajedno ukazuje na lošu nameru vlasti, da zaštiti različite interesne grupe na uštrb građana-potrošača.
Na kraju, ostaje pitanje primenljivosti donetih zakonskih rešenja ili bolje rečeno namere predlagača zakona, odnosno izvršne vlasti, s obzirom da narodni poslanici skoro nikad ništa ne predlažu.
Da li je predloženo zakonsko rešenje zaista u korist celog društva i podsticanja rasta kvaliteta dobara i usluga na našem tržištu ili se radi samo u neiskrenom ispunjavanju formalnih uslova za dalje približavanje Evropskoj uniji?
Tekst je objavljen u Novom magazinu broj 583.
