Да ли је образовни систем постао место за експериментисање са различитим бескорисним школским програмима и лаку зараду неких интересних група, као што су издавачи уџбеника и «продавци семинара»?
Пре него што одговоримо на то питање, требало би да се мало запитамо о томе какву школу желимо, из перспективе ђака, просветних радника и родитеља? Најједноставније речено, суштина би била да кроз усмереност на учење и примену наученог омогућимо деци да остваре своје потенцијале. Али да ли је тако? Свакодневно видимо да чим се се појави неки друштвени проблем, истовремено се појаве и гласови који кажу то треба да буде обавезан предмет у школи, као да не постоји нешто што се учи и у породици, у друштву вршњака, и из животног искуства. Исто тако, различите интересне групе имају идеју да се у школи учи оно што њима треба, а упитно је да ли је потребно ђацима.
Погледајмо главне проблеме образовања око којих се слаже већина друштвених актера:
прво, и летимичан поглед на програм и обавезе ђака, нам показује пренатрпаност садржајем, који је оптерећење и за ђаке и за наставнике. О томе највише сведоче сами наставници који те програме спроводе у дело, а чујемо да се и родитељи код куће боре са домаћим задацима. И то у млађим разредима, после дижу руке, јер не могу висе да прате захтеве програма. Постаје преобимно и за родитеље.
Друго, административна оптерећења за наставнике су такође додатни проблем, неко је пренормирао цео процес, а велики број обавезних семинара за наставнике је сумњивог квалитета, и слободно се може рећи, непотребан и служи да испуни форму и за лаку зараду већине лиценцираних продаваца тих услуга. То је иначе тренд у свим друштвеним областима, пренормирање, наметање непотребних обавеза, и услуга које морају користити, што је нарочито видљиво у привреди. Уместо да се олакша пословање, оно се компликује.
Треће, Програм за међународну процену ученика (ПИСА) који тренутно мери математичку, читалачку, научну и научну компетенцију петнаестогодишњака, показује да су наши ђаци у великом броју функционално неписмене особе. У односу на просек земаља (ОЕЦД) у којима се то мерење врши, наши ђаци заостају у свакој наведеној области и од 79 земаља заузимају 45. место.
Четврто, евидентно је да у средњим школама наставници предају и ђацима који не могу да прате програм, што представља велики проблем за организацију наставе, а то се касније преноси и на факултете, и то када су у питању бољи ђаци. И тако бисмо могли у недоглед да набрајамо. Ипак покушао бих да изнесем нека размишљања и моделе како бисмо могли да приступимо решавању проблема у образовању.
Предложио бих, као и неки други стручњаци, да услед замора од константних реформи, које како видимо не решавају проблеме, већ намећу нове, да се направи пауза од две године уз један прави дијалог о образовању у коме би учествовали сви актери и изнели своја мишљења о процесу, а министарство које би модерирало те разговоре би, на основу те анализе прилагодило систем и тиме га учинило транспарентнијим и пре свега прихваћеним. Да подсетим, сличан модел је примењен раније, 2008. године испред Миснистарства омладине и спорта и цео процес је позитивно оцењен и то на европском нивоу.
У међувремену, поучени одвијањем наставе у доба короне, наставни програми би били смањени, преоптерећеност градивом би се заменила радом на бољем разумевању материје, уз слободу наставника да прилагођавају програм ђацима, на добробит и једних и других. Тако би се више посветили садржају и дискусији, чиме би се подстакло размишљање и на тај начин лакше градиво.
др Лазар Марићевић, Председник иницијативног одбора Покрета 2035
