Vlast je odavno izgubila legitimitet. U teoriji i u praksi. Veliki deo populacije ne daje svoj pristanak vlasti da u njeno ime vlada jer nije uspostavljena na pravedan način. Svakodnevni protesti, sa različitim povodima, koji traju već dve godine u kontinuitetu to dokazuju. SNS i sateliti uz ovakav razvoj događaja očigledno vladaju sa upitnom većinom. Kada kriza traje ovoliko dugo, sasvim je logično i opravdano da se traže vanredni izbori.
Istovremeno, s obzirom da nova društvena snaga, studentska, ima vidljivu ogromnu podršku opoziciono nastrojenih građana širom Srbije, dolazimo do suštinskog pitanja – čije interese zastupa parlamentarna opozicija?
Krah opozicije je počeo prošle godine kada je prekinuta kampanja za fer i poštene izborne uslove, jer je deo opozicije pružio legitimitet vlasti i novoizabranom gradonačelniku na ponovljenim beogradskim izborima, a iz aviona se videlo da u istim, nepoštenim, uslovima ne mogu da pobede ni u jednoj jedinoj gradskoj opštini.
Zatim su počeli masovni protesti protiv iskopavanja litijuma, gde bukvalno nijedna stranka koja se predstavlja kao zelena nije učestvovala u organizaciji i mobilizaciji građana. Izgubili su poverenje i pristanak građana da ih predstavljaju.
Kulminaciju imamo sada, da kada opozicioni birači, sa svima koji uviđaju štetnost ove vlasti, podržavaju studentske zahteve, među kojima su vanredni izbori, opozicija vodi neku svoju politiku ne pružajući nikakvu realnu podršku studentima i građanima. Neki su pružili verbalnu podršku, koja realno ništa ne znači ako je ne prate dela. To što ne prisustvuju skupštinskim zasedanjima se ne računa, time pokazuju da je svejedno da li su unutra ili napolju.
Prosto je neverovatno, da u skupštini, gde nemaju nikakav uticaj ni na šta, sede i daju legitimitet provizornoj vlasti, dok najveći teret nose studenti, njihovi roditelji i profesori univerziteta, kao i građani koji su na ulici. Ostajanjem u skupštini, ne predstavljajući interese najvećeg dela protivnika ove vlasti, ni parlamentarna opozicija nije više legitimna i, u stvari, predstavlja samu sebe. Isto kao i vlast. Ili, bolje rečeno, pružaju upitni legitimitet jedni drugima.
Od njih se, sa pravom, očekuje, da vrate mandate i da se pridruže svima nama, i da pomognu koliko mogu sa svojim političkim iskustvom. Time bi izvršili dodatni pritisak na režim i dokazali bi da im je primarni interes borba protiv korumpirane vlasti i ništa drugo. Onda u skladu sa aktivnostima i partnerstvima koje naprave, dokazavši da su spremni da podnesu žrtvu za bolje društvo, otvaraju sebi prostor da i njihovi predstavnici budu na studentskoj listi.
Ako to ne učine, onda opstaju samo do sledećih vanrednih izbora kojih će sigurno biti, a onda neće moći da vrate vreme unazad i promene svoju odluku. Pokazaće da im nije primarna borba protiv štetočinske vlasti već želja da produže svoj boravak u skupštini za nekoliko meseci.
Ako misle da će odugovlačenjem uspeti da se održe i ponovo budu ti koji imaju oreol opozicije, neće. Jer imamo, u skoroj prošlosti, više primera kako su neke opozicione ličnosti izbrisane sa političke scene zbog sličnih pogrešnih procena. Zato trenutak za pravu odluku nije ni sutra ni na jesen, već danas – izlazak iz Narodne skupštine, vraćanje mandata pa na vanredne izbore uz pritisak da predizborni uslovi budu što pošteniji.
