Svedoci smo da za svaki događaj, koji se desi u našoj zemlji, koliko god tragičan bio, sadašnja SNS i SPS vlast čak i ako sama nije neposredno kriva, uvek pokušava optuži nekog drugog. Prva počinje sa napadima, prva počinje druge da optužuje za nešto što nije ni rečeno ni nagovešteno, i to u trenucima kada se to ne radi, i pokazuje svoj duboku autokratsku prirodu sa željom da preraste, što pre, u totalitarnu.
Više od decenije vlasti, ove, nekada crveno-crne koalicije, samo preobučene u druge boje, su obeležili potezi koji su naše društvo srozali na svim lestvicama procene stepena razvoja demokratije i transparentnosti. Uz porast kriminalnih aktivnosti u društvu i nepojmljive veze sa mafijom, i konstantni propagandni pritisak sa televizija koje su dotirane iz budžeta različitih nivoa vlasti, preciznije rečeno, novcem građana.
Medijski pritisak na građane i nezavisne medije
Tehnika ove vlasti i njenog glavnog predstavnika, na čijem imidžu se zasniva i rejting stranke koju vodi, je svakodnevni medijski pritisak, sa svih televizija sa nacionalnom frekvencijom i nekoliko štampanih propagandnih letaka na više strana – jer to nisu novine.
Suština je da ovakva autokratska vlast može da vlada samo ako se ne čuje nikakav glas kritike, jer jedna debata sa bilo kojim protivnikom ili nezavisnim stručnjakom im snižava rejting značajno. Debata sa predsednikom države, snižava rejting još više, zato svi zajedno beže od bilo kakvog sučeljavanja i prete sa «svojih» medija svima, izmišljajući spoljne i unutrašnje neprijatelje, svakoga ko im u datom momentu oponira, kako bi sačuvali jezgro svojih pravovernih glasača. Identično kao mračnih devedesetih, kada su počinjali svoju karijeru.
Poseban trn u oku su im dve nezavisne televizije, par regionalnih portala i nekoliko štampanih medija koje predstavljaju kao direktne neprijatelje jer iznose činjenice nasuprot njihovim izvrtanjima istine. Jer postavljaju pitanja kao što svaki profesionalni servis treba da radi, a vlast da odgovori. Biti novinar profesionalac danas je zahtevan, stresan posao koji izlaže ljude opasnostima, od konstantnog vređanja do fizičkih napada.
Biznis za odabrane
Neki mogu sve, neki ne mogu ništa. Kao u svim totalitarnim sistemima – ako se pristaje na uslove koje postavlja stranka, u zavisnosti od posla kojim se neko bavi, lako se dolazi do javnih nabavki koje usled zaduživanja cele zemlje, postaju neiscrpan resurs za kupovinu podobnih i uništavanje svih drugih.
Po mnogim pokazateljima u našoj zemlji su uvek postojale prepreke za razvoj biznisa za preduzetnike i mala preduzeća, i to ne toliko zbog poreskih opterećenje i nepotrebnih administrativnih nameta, često dupliranih, već zbog straha preduzetnika da razviju svoj posao u meri da će isticati po prometu i zaradi. Jer onda skreću pažnju na sebe, prvo kod korumpiranih partijskih poreznika, pa onda kod kriminalaca koji će tražiti svoj deo. U svetu, naročito u nerazvijenim i totalitarnim sistemima, to je prepoznato kao nepremostiva prepreka da se od malih preduzeća naprave srednja. Građani preduzetnici nisu zaštićeni.
Selektivna pravda
Kada govorimo o selektivnoj pravdi, ne govorimo primarno o radu sudova, jer je u nekim slučajevima teško i doći do samog suda, jer su nasilnici zaštićeni naročito ako su u sprezi sa vlašću. A ako se dodje do suda, onda vidimo primere koje navodi Bojana Jovanović iz Krika: «Vođa „Janjičara“ i kriminalac Aleksandar Stanković Sale Mutavi, u zatvoru nije proveo ni dan iako je bio osuđen na pet godina i 10 meseci. Sud mu je čak 12 puta odložio odlazak na robiju. Kristijan Golubović je zatvor izbegao zbog učešća u rijalitiju. Ivan Pavlović Iker, osuđeni švercer kokaina, bio je na slobodi jer je kao menadžer restorana imao poslovne obaveze, a kako se kasnije ispostavilo, nije se bavio čistim poslovima, pa je ponovo uhapšen. Primera je mnoštvo.»
Sa druge strane, «slap» tužbe preduzeća bliskih vlastima protiv novinara i građanskih aktivista koji se bore za pravdu i ukazuju na korupciju, funkcionišu bez problema. Finansijsko iscrpljivanje svih koji postavljaju pitanja zašto je sistem selektivan. Zakonska regulativa ide u prilog zaštićenim ekonomskim interesnim grupama, umesto da se to promeni i da se prekine sa praksom koja zloupotrebljava neuređen pravni sistem.
Težnja za kontrolom građana
Umesto da uspešnim primerima rešavanja koruptivnih dela i kažnjavanja prestupnika, kao i u svim drugim slučajevima pokaže kako se bori protiv toga, ova vlast ima težnju da kontroliše svaki aspekt života svih drugih 99% normalnih i poštenih građana kako bi, navodno prekinula zloupotrebe, koju nikako da spreče. To niti je adekvatan odgovor na pretnje, niti analize pokazuju neophodnost najavljenih restrikcija, kao i ulaganje novca u projekte koji će teško sprečiti promil zlotvora da počine nedela. Zakoni su restriktivni prema građanima, a ne prema sistemu.
Biometrijski nadzor je ideja koja bi ovoj vlasti omogućila potpunu kontrolu građana, služi da se uspostavi totalitarni sistem. Svaki strah građana provociran događajima na koje se teško može uticati će se iskoristiti da se uspostavi policijska država. Pravo na privatnost se u ovom slučaju mora braniti.
Promocija nasilja
Barem dve televizije sa nacionalnom frekvencijom i nekoliko propagandnih letaka, koji se zovu novine, promovišu osuđene kriminalce koji bez kajanja pričaju o svojim nedelima, i osuđene ratne zločince koji otvoreno promovišu svoju ideologiju nasilja. Kao i oportuniste koji svojim teorijama zavera zbunjuju dodatno ljude. Rečnik mržnje zlonamernih ljudi svakodnevno zasipa gledaoce i ne dozvoljava im da razmišljaju o tome ko je pravi nasilnik. Postalo je neizdrživo.
Tekst je objavljen u Novom magazinu: https://novimagazin.rs/iz-nedeljnika-nm/296320-drustvo-partijskog-nasilja-i-nejednakosti
