Računica da je za krov nad glavom potrebno raditi skoro dvadeset godina bez hrane, vode, odeće i grejanja i struje je apsolutno porazna za sve nas. Ukoliko ih je uopšte briga, ova računica je porazna i za birokrate i političare koji vode Srbiju u poslednjoj deceniji.
Oni se doduše hvale novim gradilištima ali sam rast broja izgrađenih stambenih jedinica ne znači ništa ako one nisu priuštive, a posebno ako nisu izgrađene planski i u skladu sa promišljenim strategijama razvoja urbanih sredina. Nepostojanje adekvatne saobraćajne i komunalne infrastrukture je decenijski problem ali ono što nas očekuje je depopulizacija i razvoj interneta koji će vremenom isprazniti gradske sredine koje su skupe i nepraktične za život. Već imamo veliki broj praznih stambenih i poslovnih kvadrata i ta brojka će neminovno rasti.
Vladajuća administracija to ili ne vidi ili ne želi da vidi, površno se hvaleći uticajem građevine na porast BDP koji ionako ništa ne govori. Kreditnih kupaca je ispod 2%, što dovoljno govori o (ne)dostupnosti stanova (ili kuća), za ogromnu većinu naših sugrađana.
Sa druge strane, one koji kupuju svoju treću, petu ili desetu nekretninu, bežeći od inflacije ili iz špekulativnih namera, sačekaće gorko razočarenje jer onaj ko nije kreditno sposoban, nije sposoban ni da plaća kiriju na duži rok.
Banke koje ionako žive od visokih nadoknada za održavanje računa nisu zainteresovane da relaksiraju kreditne uslove a na to ih ne podstiču ni državna administracija ni Centralna banka. Objektivno govoreći, najveći privatni kupci su dugogodišnji gastarbajteri-povratnici a najveći investitori su sportisti sa nešto kraćim ali uspešnim inostranim karijerama. I jedni i drugi imaju veliki uticaj na promene koje se oko nas odvijaju ali ih zvanična statistika ne registruje osim kada su doznake u pitanju.
Administracija (ponovo), ne stvara uslove da oni svoj novac angažuju u proizvodnoj privredi već ih usmerava ka špekulacijama koje ona može direktno ili indirektno da kontroliše (uz nadoknadu).
Istovremeno, investicije „Države“ u stanogradnju se svode u najvećem delu na kupovinu mira među pripadnicima policije i vojske i nešto malo na rešavanje socialnih problema.
Stanje je već kritično a podele u društvu na one koji nemaju šansu za krov nad glavom i one koji bi da budu rentijeri, je sve dublja. Prvi su već gubitnici a drugi će se tek suočiti sa problemom isplativosti svojih investicija.
Nikakva promena nije moguća dok osnovni cilj stambene politike ne postane ODRŽIVA PRIUŠTIVOST.
Da bi se to desilo, neophodna je promena politike Centralne banke, zakonodavni pritisak administracije na poslovne banke i naravno administracija koja nije željna korupcije.
Dok se ta promena ne dogodi, ostaje nam samo da ove probleme potenciramo i čuvamo se od rizičnih životnih investicija i još rizičnijih „investitora“.
Dušan Ilić, osnivač Pokreta 2035.
