Javne nabavke su važan deo funkcionisanja privrede bilo koje zemlje i kroz njih se odslikava funkcionisanje slobodnog tržišta i konkurencije preduzeća koja bi trebalo da pod jednakim mogućnostima učestvuju u procesu ponude.
Ali, kao što sam naveo u Novom magazinu broj 606: „Javne nabavke, naročito one velike vrednosti, a koje bi trebalo da promovišu princip konkurentnosti su toliko unakažene, da se unapred zna za koga su određene, pa često imamo samo jednog ponuđača, sa diskutabilnim ili nepostojećim referencama. U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2022. godinu se kaže: „Sve veći broj izuzeća od primene Zakona o javnim nabavkama, u ukupnom iznosu od 67% (3,2 milijarde evra) kumulativne vrednosti ugovora o javnim nabavkama u 2021. godini, i veliki broj uočenih nepravilnosti u ugovorima o javnim nabavkama koje je utvrdila Državna revizorska institucija, izazivaju veoma ozbiljnu zabrinutost što rizikuje nazadovanje u ovoj oblasti…“
Prosečan broj ponuda po tenderu smanjen je sa 2,6 na 2,5, znatno niže u odnosu na 3 ponude registrovane 2017. godine.
PO MERI VLASTI
Da je ova oblast uređena po meri vlasti i njenih prijatelja najbolje govori Zakon o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju, koji bi trebalo staviti van snage jer u potpunosti urušava ideju o konkurentnosti, na štetu svih potencijalnih ponuđača, a u korist ponuđača sa kojim su se predstavnici vlasti dogovorili. To dovodi do nekvalitetnih radova, loših usluga i visokih cena, ako nekome nije jasno. Znači nije do pravila Evropske unije, već do domaćih marifetluka vlasti.“
PRISTUP BEZ REZULTATA
Iako je na više mesta navedeno šta bi moglo da se uradi, pitanje je da su predložene mere realne i dostižne u sadašnjim uslovima, pogledajmo svako od predloženih:
- Jedno od rešenja na koje nailazimo je da biznis sektor, ili različita komorska udruženja koja štite profesionalne interese, treba da ukazuju na propuste, eventualne malverzacije i da izvrše pritisak da se ceo proces poboljša. To je nerealna mera iz više razloga, prevashodno jer oni koji se bune bi trpeli posledice u budućnosti, a ceo sistem je napravljen na način da preduzetnika može da iscrpi. Recimo, i da pobedi na tenderu, pitanje je kada će biti plaćen, jer će naručilac može da iskoristi zakonski maksimum, a nekada ga i može prekoračiti. Preduzetniku ostaje da tuži naručioca, čime sebe ponovo dovodi u nezgodnu situaciju. U ovakvoj simulaciji od tržišta pitanje je da li će kolege stati uz onoga koji se buni samo zarad neke pravde. Jer većini je cilj da dobiju na tenderu. Prema tome, ovo bi možda moglo da radi u nekim drugim uslovima gde bi poslovna udruženja zajednički nastupila u odbrani interesa svojih članova, ali veoma teško u sadašnjem društveno političkom kontekstu. Potrebno je još faktora da bi se ovaj mehanizam zaživeo.
- Unapređenje institucija je najčešća mantra koja se koristi kako bi se proces unapredio. Ali šta ako institucije služe kao tampon zona koja u stvari zamagljuje proces, umesto da ga otkriva. Ili, ko je spreman u okviru institucija da reaguje i time ugrozi sebi visoku platu i sinekuru. Od 2017. godine do kada se tadašnji Zaštitnik građana, Saša Janković zalagao za neke slučajeve i otkrivao ih u javnosti, ali tek pred kraj drugog mandata, dobijajući podršku, toga više nema. Sada su na pozicije različitih institucija dovedeni samo podobni kadrovi.
- Mehanizam zaštite uzbunjivača je doveden do apsurda. Biti uzbunjivač je mazohistički čin, koji proizvodi u bilo kom društvenom segmentu samo probleme osobi – materijalne i psihofizičke. A u procesu javnih nabavki možemo jednostavno da pitamo, zašto bi se neko angažovao ako ga to realno ne dotiče, naročito za nepostojeću nagradu?
- Organizacije civilnog društva imaju ograničenu moć u ovom slučaju. Pre svega zbog načina finansiranja, koji bi mogao doći samo iz privatnih ili međunarodnih izvora, jer bi ih domaći kompromitovali. A sa druge strane pitanje je koliko donatori žele da se konfrontiraju u ovom slučaju i zaista podrže organizacije koje su spremne da se upuste u koštac sa ovom temom.
- Ukinuta uloga građanskog nadzornika, a čak i da se ponovo uvede, vidimo da nije dala neke rezultate izuzev skretanja pažnje javnosti, ali samo u periodu dok su se na čelu nezavisnih institucija nalazili ljudi sa integritetom ikoji su želeli da reaguju, poput Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i možda još nekog.
Bez odgovornosti
Odgovornost prema javnom interesu je ovde nepoznanica, kao i u mnogim drugim oblastima, pa čak i kod onih kojima je posao da verno i objektivno informišu javnost. Što bi se tu neko mučio ako, recimo, televizije i novine mogu dobijati sredstva iz budžeta, a da se niko ne pita ni zašto ni kako? I ako uzbunjivač nema pristup medijima, kako će doći do podrške javnosti?
Velike nagrade bi možda bile sredstvo da motivišu ljude, ali to opet zahteva drugačije društveno političko okruženje.
ALTERNATIVNI PRISTUP
Odakle god da krenemo, kako god da unapredimo tehnički proces – digitalizacijom, obučimo odgovorna službena lica za javne nabavke, videćemo da su to sve kozmetičke mere, jer iza svega stoji isključivo nedostatak političke volje da se problem reši. Ili bolje rečeno sistem je napravljen tako da partija na vlasti koristi javne nabavke za sopstvene potrebe i finansiranje svojih potreba.
Poboljšanje procesa javnih nabavki, bez uzimanja u obzir svih mehanizama korupcije, kao i uključivanje drugih tela u proces praćenja i reagovanja na sumnjive postupke je jalov posao. To znači da pored institucija koje se direktno bave javnim nabavkama, neophodno uključivanje Agencije za sprečavanje korupcije, i Ministarstva finansija i Poreske službe jer postoji jednostavan način otkrivanja koruptivnih dela – provera imovine povezanih lica, što je omogućeno Zakonom o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. Ali evidentno je da Agencija za sprečavanje korupcije ne obavlja svoj posao revnosno i u sprezi je sa pripadnicima vlasti – slučaj beogradskog gradonačelnika Šapića ili prethodnog Radojičića je najbolji primer kako se činjenice mogu politički izvrtati.
Rešenje podrazumeva rad sa političkim organizacijama, građanima, civilnim i poslovnim sektorom u sastavljanju i promociji agende za promenu i vršenje pritiska na sadašnje aktere i zakonska rešenja koja treba izmeniti ili ukinuti po dolasku na vlast, na primer Zakon o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju.
Javna kampanja koja je usmerena na ceo proces u saradnji sa medijima može svim navedenim akterima dati prostor da deluju zajedno u procesu čime se stvara projekcija slike da problem može biti rešen, ali zahteva promenu sistema i smenu pojedinih aktera, kao i sankcionisanje odgovornih uz konfiskaciju njihove imovine stečene u procesu, što opet iziskuje primenu drugog zakona – Zakona o poreklu imovine.
Tekst je objavljen u Novom magazinu br. 618.
