Zašto sumnja
Od devedesetih godina naovamo, pripadnici različitih bezbednosnih institucija su dokazano učestvovali u najtežim kriminalnim delima, neki su za to osuđeni, neki su još uvek na slobodi, a danas svakodnevno pratimo različite afere koje se tiču policije. Od toga da postoje sukobi u ministarstvu između različitih struja, gde je nekadašnji prvi čovek MUPa optuživan za prisluškivanje predsednika, a izvesna državna sekretarka je u pritvoru.
Zbog toga, čak i najbolji predlog zakona, a ovaj nije ni blizu tome, izaziva sumnju da će neko da zloupotrebi nove tehnološke mogućnosti i veća ovlašćenja isključivo očuvanja vlasti. Ovde nisu u pitanju časni policajci koji obavljaju svoj posao savesno i koji su većina u MUPu, već partijski poslušnici, simpatizeri i ljudi sumnjivih namera koji su se u poslednjih deset godina tu uhlebili.
Kako je sve počelo? Neko se dosetio, da prvo kupi opremu za nadzor, i da je instalira za vreme vanrednog stanja uvedenog zbog korone. I sada nam kaže da neće biti zloupotreba!
Proces pisanja zakona i predlaganja zakonskog rešenja je takođe upitan. Prošlogodišnji predlog, pisan iza zatvorenih vrata, povučen je iz procedure na zahtev predsednika države, a na osnovu buke koju su podigli predstanici nevladinog sektora. Predlog je naravno bio loš.
Poučeni tim iskustvom, a u nameri da promene zakon, predlagači su ponovo pokušali da simuliraju proces javne rasprave, raspisujući je u vreme novogodišnjih praznika, da bi na insistiranje, opet nevladinog sektora, produžili proces do skoro kraja januara. Opet iznuđena transparentnost.
Šta je sporno
Pored sumnje u kvalitet zakonskog rešenja, što postaje manir ove vlasti kao i to što vole da rade skriveni od javnosti, postoji i opravdan strah od pravih namera predlagača.
Kao prvo, nacrt Zakona o unutrašnjim poslovima uređuje oblast koja se tiče vladavine prava koja se garantuju Ustavom RS i različitim međunarodnim konvencijama, poput Evropske konvencije o ljudskim pravima. Promene u ovoj oblasti su zasnovane i na preporukama Evropske komisije, u okviru poglavlja 23 i 24 u procesu evropskih integracija. Ako promene ne budu u skladu sa tim dokumentima, to bi bio još jedan dokaz da sadašnja vlast nema nameru da nastavi put pristupanja Evropskoj uniji.
U nacrtu postoji veliki broj nejasnih i nepreciznih formulacija koje se mogu tumačiti proizvoljno na štetu svih građana, a odnose se na ovlašćenja pripadnika policije i samog ministra policije. Pritom određena zakonska rešenja su već prisutna u drugim zakonima koji se odnose na ovu materiju, pa je pitanje zašto se dodatno upisuju u ovaj zakon, kao da se time, nepotrebno, verifikuje ono što već postoji. Na primer, ulazak u tuđi stan je dopušteno Ustavom RS u sledećim situacijama: ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu. Nacrtom ovog zakona, se predviđa da se to uradi i ako postoji samo osnov sumnje, kao najslabiji stepen pouzdanosti, da se u privatnom posedu priprema krivično delo. Šta više, policija može, bez naloga suda, da provali u stan i da ga pretresa bez svedoka „ako je neophodno za uspešno izvršenje policijskog zadatka“.
Drugi sporan element ovog zakona je biometrijski nadzor, koji nas sve uvodi u scenario „Velikog brata“, gde će svako biti posmatran 24 časa 365 dana godišnje u javnom prostoru. Pazite sad, studija uticaja, odnosno da li je ovaj mehanizam nadzora srazmeran potrebi, se ponovo radi, i to u novembru 2022. a dve studije uticaja iz 2019. i 2020. su već odbačene kako navodi SHARE fondacija, jer nisu ispunjavala uslove propisane zakonom, a ni prihvaćene međunarodne standarde. Ovde se izgleda radi i o nestručnosti. Namernoj ili slučajnoj, neka zaključi svako sâm za sebe.
Ima još, ovaj mehanizam zalazi u privatnost svake osobe koja je bila na mestu na kome je bio i subjekt obrade usled nekog prekršaja ili krivičnog dela, jer da bi se utvrdio identitet te osobe, potrebno je uporediti njene biometrijske karakteristike sa svim licima koja se nalaze u zoni snimanja. Time se narušava pravo na privatnost, na uštrb prava na sigurnost i bezbednost, a ovde se čini da ovako invazivna mera nije srazmerna pretnji po bezbednost. Pored toga istorija curenja podataka, ne uliva poverenje da se prikupljeni podaci neće naći tamo gde ne treba.
Psihološke i etičke konsekvence
Nije potrebno biti stručnjak pa zaključiti, da stalno nadziranje građana može da izazove opravdan strah, strepnju i neku vrstu autocenzure koja može da odvrati ljude od ostvarivanje prava slobode izražavanja, okupljanja, udruživanja, kao i slobode kretanja. Uz povećana ovlašćenja policije zvuči kao dobitna kombinacija za potencijalni represivni režim. Takve slučajeve imamo već u svetu, a mi kao da se ne udaljavamo od devedesetih, već ponovo tamo vraćamo.
Sa etičke strane, s obzirom da ne možemo da promenimo svoju strukturu oka, otisak prsta ili karakteristike lica – ovo poslednje možda u iznimnim slučajevima, digitalni zapis ostaje negde. Ovde se pominje da se briše posle 72 sata, ali šta ako ne bude tako. Istorija nas uči da je utvrđivanje odgovornosti za nepodopštine bezbednosnih, ali i drugih službi i državne administracije nemoguća misija kod nas. A i u svetu se pokazalo se da velike kompanije, poput Fejsbuka, čuvaju čak i izbrisane podatke. To znači da svaki digitalni snimak može biti sačuvan zauvek, naročito za posebne slučajeve, recimo predstavnike opozicije, i onda neko kome je dozvoljen pristup može to da zloupotrebi. Toga ima i u demokratskim zemljama, a zamislite tek šta se sa tim može desiti u nedemokratskim sistemima poput našeg.
Poslovično prenormiranje
Reč je o prenormiranju, koje služi da bi se pod maskom borbe protiv kriminalaca, koji rade šta god žele uprkos bilo kom zakonu, naročito kad vlast žmuri, 99% građana drži u neizvesnosti zbog mogućnosti koje je sebi dozvolila državna administracija, u ovom slučaju policija. Tako je i u svim drugim oblastima, donose se zakoni koji usporavaju funkcionisanje i poslovanje, da bi se kao sprečile prevare, koje čine odabrani ljudi bez posledica. I to onda daje mogućnost neselektivnog reagovanja, nekom će biti oprošteno, a onome ko se ogreši o vlast neće.
Jedino rešenje – moratorijum
Uvođenje biometrijskog nadzora je predmet sporenja u mnogim zemljama, u nekim državama SAD je zabranjen, a Visoki komeserijat za ljudska prava Ujedinjenih nacija je preporučio uvođenje moratorijuma za korišćenje tehnologije biometrijskog nadzora u javnim prostorima, kao i Evropski poverenik za zaštitu podataka i Evropski odbor za zaštitu podataka. Jedino smisleno rešenje je da se proglasi moratorijum i da se prestane sa postavljanjem kamera na svakom ćošku, jer to nije srazmerno potencijalnoj opasnosti. Ovo je ipak bezbedna zemlja, a iskustvo nas ponovo uči da su se zloupotrebe desile kad god se ukazala prilika za praćenje, ali i bukvalno uklanjanje onih ljudi koji nisu podobni za sistem. Pored toga, ovlašćenja policije i resornog ministra je potrebno striktno definisati i to ne na uštrb prava građana koja su garantovana Ustavom RS.
Tekst je objavljen u rubrici Alarm u Novom magazinu broj 608, 22. decembra 2022,
