Napadi na medije i novinare, anonimne pretnje i brojne višemilionske tužbe protiv navodno oštećenih istinitim tekstovima, postaju svakodnevnica u Srbiji. Sve što ima prizvuk kritike ili svako ko istražuje marifetluke predstavnika vlasti na svim nivoima biva proglašen za izdajnika i lažova, uz izvrtanje istine na primitivan način. Kada se otkrije veza predstavnika vlasti sa kriminalnim grupama, odmah kreće povika propagandnih servisa da su novinari koji su otkrili te informacije saradnici ili pripadnici kriminalnih bandi.
Pretnje
Slučaj Brankice Stanković koja je pod policijskim obezbedjenjem, kao i njen italijanski kolega Roberto Saviano, zbog raskrinkavanja veza državnih službenika ili partijskih kadrova sa pripadnicima kriminala, odnosno kako funkcioniše mafija, su sigurno svima poznati. Mnogo je takvih slučajeva u Srbiji, od novinara Milana Jovanovića iz Vrčina kome je zapaljena kuća nakon ispaljenih metaka, Dragana Marinkovića, urednika portala Rešetka, Jelene Zorić, novinarke BIRNa, do konstantnih napada na ekipu OK radija iz Vranja i drugih. Poslednje pretnje koje je dobila redakcija dnevnog lista Danas, da će proći kao novinari francuskog satiričnog lista Šarli Ebdo su zaista zastrašujuće. Tada je ubijeno 12 ljudi u terorističkom napadu koji je zaprepastio ceo svet.
Simptomatična je bojazan vlasti i njenih pristalica, od jedne novine koja sa malim resursima uspeva da opstane na tržištu i prenese vesti koje su drugačije od režimske propagande, uz analize koje govore o korupciji, kriminalu, sabotažama, malverzacijama i kriminalnim pojavama koje su se zapatile u državnoj administraciji. Ništa ne sme da ugrozi ili probije oklop propagandne strategije vlasti.
Pritisci
Pored novinara i redakcija koje primaju verbalne pretnje tu su i finansijske poput strateških tužbi protiv učešća javnosti «SLAPP», protiv recimo Krika, ali i opozicionih pokreta i stranaka. Najnovija akcija Telekoma Srbije u borbi za pretplatnike protiv kablovskog operatera koji emituje programe N1 i Nova S, u saradnji sa predstavnicima vlasti je bizaran primer. Čak se i predsednik uključio u tu igru dodatno srozavajući svoju funkciju. Medijski prostor mora biti namenjen samo za podobne, a nikako za nekog ko postavlja pitanja, traži odgovore i identifikuje odgovorne.
Javni interes
Ono što razlikuje medije i propagandne servise, pored profesionalnog izveštavanja i verifikacije činjenica, je zaštita javnog interesa.
U Srbiji je stvoren simulakrum medijskog tržišta. Da su svi slobodni da pišu šta hoće bez ikakvih posledica, a kad neko napiše šta se stvarno dešava i kako se političko kriminalne ekonomske grupe bogate i kako je državna administracija korumpirana sa očiglednim primerima, propagandni servisi stupaju na scenu i počinju da brane, izvrću činjenice i optužuju koga god stignu za šta god da stignu, ne štiteći javni interes već isključivo sopstveni ekonomski interes i interes svog finansijera.
Da citiram Džona Kina: «…mediji moraju imati pluralitet građana, kojim ne gospodare ni nedemokratske države ni nedemokratske tržišne sile, mediji moraju da služe javnoj upotrebi i uživanju svih građana, a ne privatnoj dobiti ili profitu političkih moćnika i biznismena.»
Subvencije podobnima
S obzirom da sadašnja koalicija na vlasti posmatra državu i državni budžet kao plen koji su osvojili, nije čudno što koriste sve moguće državne resurse za odbranu svoje vlasti i duži boravak na toj poziciji.
Mi smo došli u situaciju da propagandni servisi vlasti imaju državnu pomoć koju dobijaju na «namenjenim» konkursima ili kroz subvencije, na svim nivima državne uprave kako bi opstali, jer da su stvarno na tržištu upitno je da li bi mogli uopšte da proizvode vesti i da li bi to iko čitao ili gledao. Njima nije teško da štampaju navodno visoke tiraže i skoro ih besplatno dele, jer ih finansira vlast iz državnog budžeta. Ista situacija je i sa televizijama i radio stanicama širom Srbije. Plaćena propaganda vlasti.
Razvodnjavanje
Jedna od tehnika kojom se ova vlast služi je da preko dominacije medijskim prostorom, uz navedenu zloupotrebu državnih resursa, perfidno zasipa građane informacijama koje su u svojoj suštini nebitne, skrivajući svoje prave namere, a to je očuvanje vlasti i bogaćenje.
Mi imamo političku garnituru koja se trudi da zaglupljuje umesto da obrazuje građane i podiže nivo političke kulture. Njoj odgovara da niko ništa ne zna. Još kada niko ništa ne bi pitao, bilo bi idealno.
Svaka iole značajnija tema se razvodnjuje i relativizuje, a propagira načelo da nije važno kakav je sistem dok može da se zaradi, ali ne na tržištu, već zloupotrebom državnog budžeta kroz javne nabavke, subvencije podobnima ili partijsko zapošljavanje.
Šta nam je činiti
Podrška medijima koji zastupaju javni interes je od ključne važnosti, ne samo za razvoj, već za opstanak naše teško začete demokratije, koja je još uvek u povoju. Alber Kami kaže da je štampa slobodna ako ne zavisi ni od moći države, ni od moći novca. Bez obzira da li je ovo u stvarnosti realno ili ne, u našoj državi ta ona isključivo zavisi i od jednog i od drugog, i to u ogromnoj meri.
Zato je neophodna saradnja i stalni dijalog između svih društvenih aktera, predstavnika medija, sudijskih i tužilačkih udruženja, pojedinaca, preduzetnika, nevladinih organizacija, pokreta i političkih stranaka kojima je stalo do medijskih sloboda i demokratije, kako bi se zaštitili novinari i obezbedila prava medijska sloboda.
Veliku ulogu imaju i mediji, koji ne bi trebalo da nasedaju na teme koje nameće vlast, da se ne opterećuju celodnevnim programskim šemama koje im iscrpljuju sve resurse, da ne popunjavaju vreme beznačajnim skretačima pažnje, da bojkotuju one koji ih javno ponižavaju i da se usmere na ono što je isključivo javni interes. A to su sve teme za koje ih prozivaju predstavnici vlasti i propagandni servisi.
Jednostavno rečeno, sve je sažeto u članu 50 o slobodi medija i članu 51 o pravu na obaveštenost u Ustavu Republike Srbije, što treba stalno ponavljati i na čemu se mora konstantno raditi kako bi navedeno zaživelo u praksi:
Član 50: «Svako je slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja. Televizijske i radio-stanice osnivaju se u skladu sa zakonom.U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojom je povređeno nečije pravo ili interes i prava na odgovor na objavljenu informaciju uređuje se zakonom.»
Član 51: «Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju….»
Tekst je objavljen u Novom magazinu broj 604.
