Београдске општине – ухлебљење за страначке активисте

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp

Мене нико никад није питао.” Ово је одговор Председника општине Нови Београд, Александра Шапића на питање новинара, шта би радио са изградњом „монструм” зграде у блоку 37, против чега грађани протестују, у емисији Дан уживо на ТВ Н1, 26. јула 2021. У ствари, то је одговор на већину питања која се њему постављају, са више варијација: не знам шта бих радио, нисам надлежан, мислим да би требало, али ето, итд. Он наставља као да није председник једне општине, већ неки неми посматрач: мислим да би грађани требало више да се распитују…, јесте да нису довољно информисани…, али и инвеститор је дао неки новац…

Па зар није могао, као председник општине који има увид у све планске документе, бар јавно да каже да је тај пројекат у блоку 37 бесмислен и на штету грађана, па шта буде. То му је ваљда у опису посла?

Али није ово текст о господину Шапићу, наш прослављени ватерполиста је само савршен пример за то како ствари (не)функционишу у Београду. Наиме, он као председник општине заиста није надлежан скоро ни за шта, али прима плату, и то не само он већ и 11 општинских већника, као и председник скупштине, заменик и остали који представљају оно што се зове Политички систем локалне самоуправе. Иако нису надлежни, не би требало да ћуте о евидентним проблемима који се намећу грађанима, а намеће их београдска власт, чији су они, бар „статутарни” део.

Он представља систем који нико од тренутних политичких актера не би желео да промени, јер им одговара. У ствари, локални политички систем десет централних градских општина највише служи за удомљавање страначких кадрова који се не баве неким смисленим послом, већ представљају плаћеничку активистичку војску. Плаћену од прикупљеног пореза који би могао бити нижи кад га не би било, на пример. За све што је битно надлежан је град Београд, између осталог јер се статутом Београда одређују надлежности градских општина. Централне градске општине у зависности од странке на власти могу имати веће или мање надлежности. Осталих седам, приградских општина, имају веће надлежности, што има смисла.

Погледајмо бројеве: десет централних градских општина има укупно десет председника општина са кабинетима и десет скупштина општина са функционерима и укупно 110 већника, једанаест по општини, који су сви веома добро плаћени. И у десет градских општина има укупно 520 одборника који представљају страначку војску, симболично су плаћени, али имају увид у све планске документе, лакши приступ администрацији уколико треба нешто са се догради или надогради, или купи путем јавне набавке, а могу се компензовати и на друге лукративне начине.

Све то кошта неколико милиона евра годишње, од чега највећи део одлази на плате са доприносима, ретка скупштинска заседања и друге трошкове који као да иду у корист грађана, а у ствари користе том бирократском страначком апарату, који служи самом себи.

Ево и једног бизарног податка – због предизборних манипулација градска општина Врачар је напрасно добила 63 одборника иако има четири пута мање становника од градске општине Нови Београд која има «само» 49 одборника. Да ли 63 одборника доприносе бољем животу грађана Врачара од оних 49 на Новом Београду? Тешко.

Шта би био смислено учинити? Како превазићи овај трошак и како учинити локалну самоуправу града Београда ефикаснијом и јефтинијом, што је и суштина правих реформи?

Нејједноставније речено, централне градске општине, њих десет би требало да постану административни центри града Београда, уз саветодавне скупштине општина или форуме грађана чији би представници радили волонтерски, а који би се такође бирали на изборима, и служили би искључиво за указивање проблема и предлагање решења надлежнима у граду Београду. Биће ту страначких активиста, али неће имати директан утицај на администрацију. Запослени у општинским управама би остали на својим радним местима кроз реорганизацију градске управе, као њен саставни део. Нема више наведених плаћених страначких упосленика.

Наравно овоме се могу упутити критике, попут, где је ту децентрализација одлучивања, као да сада постоји. Тридесет година видимо да овај систем не ради, јер се надлежности пребацују између два нивоа власти. Рећи ће се, такође, то су начини да се грађани више питају, али не, то су начини да се страначки активисти удомљавају и да у радно време обављају послове за странку. Тако је у пракси, теорија не функционише. Посебан случај су месне заједнице, које тек ничему не служе, изузев да се ту дистрибуира индустријска со зими, што може да се организује другачије. А главно питање је, које то услуге грађанима пружају градске општине, а да у суштини то не ради град Београд? Да наставимо, изузев господина Шапића који своју познатост вуче још од спортских дана, знате ли како се зову председници осталих градских општина? Или ко су општински већници? Не?

Времена су се променила, нешто функционише, а нешто не. Не могу се спроводити реформе, а да цео систем остане исти. Систем који није направљен за добробит грађана, мора да се мења.