Уколико бисмо упоредили наше друштво са анксиозном особом, схватили бисмо да пате
од истих последица: неодлучни су, збуњени, деморалисани, верују пре у туђа него у
сопствена решења, немају самопоуздања, брину о свему претерано и то све услед
дуготрајног неодређеног страха и тензије.
То се даље развија у страх од будућности, а константна брига доводи до исцрпљивања
снага тако да се и најмањи напор чини тешким и лоше утиче на доношење исправних
одлука. На нивоу индивидуе стања анксиозности се данас веома успешно лече, обично
когнитивно – бихејвиоралном терапијом.
Највећу одговорност за стварање анксиозности у друштву обично сноси политичка елита
која не нуди добра решења, која не води одговорну политику, уноси непотребне тензије у
друштвено-политички живот и даје обећања која не може испунити у сарадњи са
неодговорним државним службеницима.
Ситуација која још више доприноси друштвеној анксиозности су лоши закони, који су
често неприменљиви па се дорађују и наново преправљају, јер су преписани и усвојени по
хитном поступку без јавне расправе, што буквално слуђује и појединце и предузећа.
Лек за апатију и анксиозност у друштву се налази у нашим главама. Морамо да
постављамо питања кад год нам нешто није јасно, да тражимо одговорност и да будемо
веома упорни. И то од наједноставнијих, као што је обезбеђивање тротоара за пешаке
постављањем стубића, или сађења дрвећа како би градови били зеленији до крупнијих као
што је одбрана потрошачких права услед монопола и картелског удруживања што
повећава цене услуга, или повећање пореза „обичним” грађанима услед опраштања другој
групи људи, јер се закони не примењују једнако на све грађане.
Процес активизма је јако важан, јер дуготрајно анксиозно стање у великом броју случајева
доводи до тежег стања – депресије. Тада се особи чини да нема излаза, да је све црно и да
не могу више ништа да ураде за себе. Лечење депресије је тежи и дуготрајнији процес.
