„Немојте само политички, оставите нама, решиће то друг Тито“. Још један маркетиншки потез владајуће коалиције у одбрани сопствене политике нечињења у области заштите животне средине, коју су, да будемо искрени, наследили, али уместо да нешто поправљају, преузели су у потпуности манир претходне власти да се тим проблемима не баве.
Здрава животна средина, право на чист ваздух и пијаћу воду су постале праве политичке вредности, јер су угрожене. Овај проблем за владајућу коалицију постаје све већи јер више немају кадрове који са ауторитетом могу да бране и развијају област коју заступају, и то не само еколошку, било да су министри, посланици и представници, на пример, града Београда.
Техника власти која се заснива на поларизацији, и то не само у време пред изборе, гуши друштво и ствара лошу атмосферу. Дошли смо до тога да се све политизује, од забавног програма, телевизијских серија и филмова, културе уопште, спорта, безбедности и свега другог, али на карикатуралан начин, чиме се маскира политика која стоји у бити свега.
Са друге стране, грађанке и грађани који износе своје проблеме покушавају да избегну политичку конотацију, рецимо предузетници и привредници, сматрајући да то што они траже нису политички захтеви, а јесу. Бити за смањење доприноса и пореза, за смањење такси уз што мање административних оптерећења, значи залагати се за либералан економски модел, бар делимично, а то није само економско питање.
Или еколошке иницијативе које се боре у различитим деловима Србије за исте ствари, иако понекад успевају да делимично реше локални проблем, не стигну до системског законског решења које ће важити једнако у целој земљи. Без тога нема дугорочног благостања.
Да поједноставим, последњих годину дана се показало да је неопходно да сви имамо своје представнике у скупштинама на различитим нивоима, који ће покушати да идеје грађана политички каналишу и да предлажу законска решења која ће се примењивати и указивати на злоупотребе. Појединачне локалне иницијативе не дају резултате, али зашто би своје представнике имали само СНС и СПС?
Бојкот избора, као опција дела опозиције је завршила своје, пробало се, али сада се види да се за годину дана ништа нарочито није десило, а будуће одустајање од избора, без обзира на услове, не води више ничему. Сад, неко из опозиције би волео да победи одмах, али то се неће десити. Повољно је то што је цензус снижен, тако да првобитни мотив који је стајао иза тога више није ни битан. Долазе београдски избори, и свако ко мисли да може својом политиком и угледом да промени нешто би требало да изађе на изборе, сâм или у коалицији, како год. Исто важи и за председничке изборе. Да не заборавимо, у београдској скупштини и сада седи двадесет шест опозиционих представника, у више колона, што пружа додатно оправдање за излазак на изборе.
Било би добро инсистирати на техничким стварима међу којима се налазе високе изборне новчане кауције, превелики и непотребан број потписа за изборне листе или регистровање странке, као и о беспотребни трошкови свега тога, али ни то нас не спречава да се појавимо на изборима. И на медијском представљању, а о томе се већ прича па није потребно образлагати овде.
Речи са почетка текста, „немојте политизовати, а ми ћемо покушати да нађемо решење“ је одраз једнопартијског размишљања владајуће коалиције која би желела да има ексклузивно право на бављење политиком. У међувремену, након еколошког протеста, председница владе каже да ће се одговорити на сва питања, али упитни су капацитети, стручност и воља да се неки проблеми заиста реше. Огледни пример „добре воље“ су минихидроелектране, пројекат за изабране људе који се енормно богате на рачун свих нас, девастирајући природу. Ту се лако може донети одлука која би спречила даље уништавање природе, али ни то није поента. Неопходни су представници свих нас који мислимо другачије у законодавним телима на свим нивоима. Избори су суштина демократије, односно право сваког од нас да гласа или да се кандидује, а ми сада, док још увек имамо обе могућности, зашто унапред да одустајемо од свега тога? Односно зашто да одустајемо од политике?
