Сага о бесплатним уџбеницима

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp

Наравно, свима нам је јасно да уџбенике мора неко да напише, да технички уреди и објави у електронском и/или штампаном формату и да они не могу бити буквално бесплатни, али не морају ни да коштају баснословно, да буду одштампани на најфинијем папиру, да би се бацили у ђубре након три године. Да не говоримо о непотребном физичком оптерећењу за млађе ђаке који их не могу носити у торбама на леђима већ само у оним са точкићима.

Тема о којој се у јавности води острашћена полемика између приватних издавача уџбеника и Фондације „Алек Кавчић“

Наиме, господин Милољуб Албијанић, доктор математике, некадашњи народни посланик, овластио је „адвокате да покрену правне радње и напишу тужбу против Фондације „Алек Кавчић“ због повреде ауторских права и крађе интелектуалне својине.“ (Данас, Аутори уџбеника најављују тужбу, Кавчић повлачи математику), што је сасвим у реду уколико су његова ауторска права повређена и на шта има потпуно право. У тренутку писања текста на страници Фондације се не може пронаћи спорни уџбеник.

Али. Скоро у исто време „Недељник“ објављује интервју са господином Албијанићем, под насловом „Не постоји бесплатни уџбеник“, као парафразу општепознате реченице „не постоји бесплатни ручак“, која веома често служи као оправдање када нешто треба да се наплати и то папрено, а да је висина цене услуге упитна.

Овакав ниво расправе оповргава суштину и разводњава идеју бесплатних уџбеника. Наравно, свима нам је јасно да уџбенике мора неко да напише, да технички уреди и објави у електронском и/или штампаном формату и да они не могу бити буквално бесплатни, али не морају ни да коштају баснословно, да буду одштампани на најфинијем папиру, да би се бацили у ђубре након три године. Да не говоримо о непотребном физичком оптерећењу за млађе ђаке који их не могу носити у торбама на леђима већ само у оним са точкићима.

Испоставило се у међувремену да тржиште уџбеника вреди седамдесет милиона евра и да највећи профит узимају стране издавачке куће, а да је оштећен Завод за уџбенике, који мора да штампа и нискотиражне уџбенике, како је навео господин Албијанић на једном форуму, а пренела је РТВ, давне 2012. године. Са толико искуства и рада било би добро да допринесе смисленијој, организованијој и јефтинијој производњи уџбеника, и предлогу бољег законског решења.

Ко је одговоран? За ову ситуацију, која је довела до апсурда куповину уџбеника, одговорна је државна администрација и политичари који су усвојили важећи закон или садашња власт која га не мења набоље. Направљен је процес иза кога се крију различити видови подмићивања. Време је да се нешто мења.

Суштина дискусије је доступност образовања, а то подразумева или доста јефтиније, или бесплатне уџбенике, за ђаке основних и средњих школа. Ово друго би било идеално. То је задатак државне администрације и политичара, да брину о потребама својих грађанки и грађана, деци и родитељима. Уз омогућавање просветним радницима да квалитетно раде свој посао, да се не оптерећују непотребним квазистручним семинарима и администрацијом и да им се адекватно плати труд у складу са околностима и одговорношћу који овај посао носи са собом. Да се не ствара и не оставља простор за злоупотребе и ловце у мутном.

Све наведено отвара идентична питања у скоро свим областима која су везана за различите коморе, лиценце, квазиудружења и разноразне предаваче који паразитирају на грбачи запослених и грађана, пружајући упитне услуге које не можете да одбијете, јер их прописује државна администрација и измешта у руке одабраних приватника, а квалитет је више него дискутабилан. Да појасним, није проблем у измештању услуга већ о њиховој цени и квалитету.

Да се вратимо нашој саги о бесплатним уџбеницима. Неопходно је да дискусију подигнемо на виши ниво, да покушамо да реално сагледамо проблем и да ову идеју прилагодимо пре свега образовном процесу, ђацима и наставном кадру који те уџбенике користе. Да идеја о бесплатним уџбеницима постане одржива и да се не расплине услед разних притисака и скретања са теме. Да се размисли о обиму градива и оптерећености ђака непотребним информацијама и о другим потребама које савремено доба са собом носи. Зато је идеја о бесплатним уџбеницима, како год тренутно изгледа у пракси, добра за наше друштво, како би се почело размишљати о томе шта је корисно и шта је доступно ђацима, како се могу користити и допуњавати различити медији у процесу образовања, а сви заједно би требало да истрајемо у овој дискусији и да најбоља могућа решења преточимо у нови закон који неће фаворизовати неколицину науштрб целог друштва.

Објављено у Данасу.